Prema Vladislavu Jovanoviću, bivšem ministru inostranih poslova Srbije i SRJ, međunarodni posrednici su u Miloševiću videli “pregovarača koji mir uvek pretpostavlja ratu a političko rešenje vojnom rešenju, i uvek se zalaže sa kompromise.” Međutim, umesto da Srbiju zbog toga nagradi, međunarodna zajednica joj je “potpuno nezasluženo uvela sankcije.”

Svedočenje Vladislava Jovanovića, bivšeg ministra inostranih poslova Srbije i SRJ, pružilo je optuženom Slobodanu Miloševiću novu priliku da izloži svoje poznate stavove o tome ko je kriv za raspad bivše Jugoslavije i ratove koji su usledili. Opisujući tadašnje Miloševićeve stavove kao “principijelne i legalističke”, Jovanović je potvrdio sve njegove teze o “nasilnom separatizmu” najpre Slovenije i Hrvatske, a zatim i Bosne i Hercegovine; kao i o dvoličnosti tadašnje Evropske zajednice koja je sazvala Mirovnu konferenciju o Jugoslaviji obećavajući zavađenim republikama svoje “dobre usluge”, da bi se zatim stavila “na stranu secesionista”, proglašavajući ostale – odnosno Srbiju i Crnu Goru - “ne-kooperativnim” i namećući im sankcije.

Sudije su u nekoliko navrata ukazivale na “malu ili nikakvu relevantnost” svedočenja o tome “ko je prvi počeo”, opominjući optuženog da mu vreme za izvođenje dokaza nije neograničeno, a da ga “gubi na stvari koje nemaju nikakve veze sa optužbama” po kojima mu se sudi. U više navrata su, takođe, skretali pažnju Miloševiću da sugestivnim načinom na koji postavlja pitanja sam obezvređuje svodokove odgovore. Milošević je ispitivao Jovanovića kao što učitelj ispituje svog omiljenog đaka: u svakom je pitanju, naime, bio sadržan i odgovor.

Mada Srbija – kako je rekao Milošević a ponovio Jovanović – “nije ni na koji način bila uključena u sukobe u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini”, međunarodni posrednici su tadašnjeg predsednika Srbije pozivali da se uključi u pregovore o političkom rešenju. Pozivali su ga, rekao je Jovanović, zato što su “svi u njemu videli pregovarača koji mir uvek pretpostavlja ratu a političko rešenje vojnom rešenju, i uvek se zalaže za kompromise koji će zadovoljiti osnovne interese sva tri konstitutivna naroda.” “To su kod vas najviše cenili” – zaključio je Jovanović.

Miloševićevi mirovni napori i njegova zalaganja za kompromise, međutim, nisu urodili plodom, ali su za to krivi drugi. Hrvatska je, objasnio je Jovanović, nakon priznanja nezavisnosti izgubila interes za političko rešenje i čekala je priliku da “srpsko pitanje reši na drugi način”, što je konačno i učinila 1995. godine. S druge strane, “deo muslimanskog rukovodstva BiH” je, po Jovanoviću, svesno produžavao rat čekajući na međunarodnu intervenciju. Rukovodstvo BiH je, smatra svedok, “na to podsticano sa strane, kako bi se NATO negde uposlio, pošto je u međuvremenu ostao bez spoljnog neprijatelja.”

Kao rezultat neuspeha mirovnih planova “Srbiji su potpuno nezasluženo uvedene sankcije. Kažnjen je onaj ko je trebao da bude nagrađen” – zaključio je Jovanović na kraju današnjeg svedočenja, koje će se sutra nastaviti.

Dijeljenje sadržaja