Da bi “privoleli razumu” Karadžića, Krajišnika i ostale u tadašnjem rukovodstvu bosanskih Srba, koji su se “toliko uplašili da nisu mogli racionalno da razmišljaju”, Slobodan Milošević i Dobrica Čosić su im – tvrdi Vladislav Jovanović – “govorili reči koje su bile umilne njihovim ušima.” Tako su se, po Jovanoviću, reči poput “etničke granice”, “život u jednoj državi”, “legalizacija faktičkog stanja”... našle u zapisnicima sa sednica Saveta za usaglašavanje državne politike, koje je u dokaze uveo tužilac


Vladislav Jovanović je u prvoj polovini devedesetih bio ministar inostranih poslova Srbije i SRJ,a u drugoj polovini je bio stalni predstavnik Jugoslavije u Ujedinjenim nacijama. U tih deset godina smenila su se četiri predsednika republičke i savezne vlade, ali je Jovanović, ukazao je danas tužilac, bio “konstanta” i tokom čitave decenije “saradnik od poverenja ovog optuženog”, odnosno Slobodana Miloševića.

Uprkos visokim položajima, Jovanović tvrdi da nije bio informisan o mnogim stvarima o kojima ga je, tokom unakrsnog ispitivanja, pitao tužilac Džefri Najs/Geoffrey Nice. Jovanoviću, na primer, “nije poznato” kakvu je podršku Srbija pružala Srbima u Hrvatskoj i BiH; “nije znao” da JNA granatira Dubrovnik; “nije imao saznanja” o tome da JNA naoružava bosanske Srbe; “nema informacije” o tome da li je Milošević ikada “javno osudio Mladića i naredio neku istragu o Srebrenici.”

Tužilac, međutim, u to ne veruje pa je u nekoliko navrata danas sugerisao svedoku da su njegove tvrdnje “apsurdne”, da “nije rekao istinu”, da “navodi veće na pogrešan trag”, i da sve to čini da bi “zaštitio ovog optuženog”, to jest Miloševića.

Jovanović je odbijao tužiočeve sugestije i u jednom mu je trenutku oštro uzvratio da “nema pravo da ga naziva lažovom”, tražeći zaštitu veća i navodeći imena svedoka koji mogu da potvrde to što je rekao. Predsedavajući sudija Robinson mu je, međutim, objasnio da nije dužnost veća da poziva svedoke koji će potvrditi njegov iskaz ali da, ako hoće, to može da uradi optuženi.

Tužilac je danas nastavio da u dokaze uvodi brojne dokumente čiju je autentičnost hteo-ne hteo morao da potvrdi svedok, budući da je reč o diplomatskim depešama koje su mu bile upućene, rezolucijama Saveta bezbednosti UN koje su mu dostavljane ili zapisnicima sasastanaka na kojima je učestvovao. Među tim dokumentima bilo je i nekoliko zapisnika sa sastanaka Saveta za usaglašavanje državne politike iz 1993. godine, na kojima su učestvovali najviši rukovodioci SRJ, Srbije, Crne Gore, Republike Srpske i tadašnje Republike Srpska Krajina.

Na pitanje tužioca “čiju su stavovi usaglašavani”, Jovanović je pokušao da objasni kako se, zapravo, radilo o tome da se pomogne “neiskusnom” Milanu Paniću, američkom biznismenu koga je Milošević 1992. doveo na položaj predsednika savezne vlade, na kojem je on “delovao samostalno” i “nije se snalazilo”, tako da ga je trebalo “usaglasiti” sa stavovima saveznih i republičkih organa. Da je Panić zaista “iskakao” i da ga je trebalo “usaglasiti”, pokazao je citat iz njegovog govora na jednoj od sednica Saveta, u kojem tadašnji premijer SRJ kaže da je upravo obavešten “da je počelo etničko čišćenje i da je 15.000 Muslimana proterano iz Sanskog Mosta” od strane tamošnjih srpskih vlasti, odnosno snaga.

Tužilac je, međutim, pročitao još neke delove iz zapisnika sa sednica Saveta za usaglašavanje državne politike, u kojima tadašnji predsednik SRJ Dobrica Čosić i optuženi Slobodan Milošević govore o “etničkim granicama” i dugoročnom cilju “života u jednoj državi”, ili o vremenu koje će biti potrebno da bi “pravno stanje izjednačilo sa faktičkim”, odnosno da se legalizuje ono što je osvojeno ratom i etničkim čišćenjem.

Svoje pređašnje objašnjenje o “usaglašavanju Panića”, Jovanović je nakon ovih citata dopunio i tumačenjem svojevrsne “terapeutske uloge” pomenutog Saveta. Objašnjavao je, naime, da su Čosić, Milošević i ostali govorili tako kako su govorili da bi “umirili frustrirane rukovodioce bosanskih Srba koji su se plašili da će ih Izetbegović prevariti.” Karadžić, Krajišnik, Mladić i ostali iz tadašnjeg paljanskog vrha su, tvrdi svedok, “bili toliko uplašeni da nisu mogli racionalno da razmišljanju.” Pa su im zato Čosić, Milošević i sam Jovanović, kako je objasnio, “govorili reči koje su bile umilne njihovim ušima, ne bi li ih na taj način privoleli razumu.”

Milošević će dodatno ispitivanje Vladislava Jovanovića završiti sutra.

Dijeljenje sadržaja