Bivši premijer Ruske federacije Jevgenij Primakov odbija tužiočevu sugestiju da je Rusija “na izvestan način bila Miloševićev saveznik”, tvrdeći da je Moskva “imala svoj stav i svoje tumačenje situacije u bivšoj Jugoslaviji.” Odbio je, takodje, i sugestiju da su stavovi i tumačenja Moskve bili značajnim delom zasnovani na “onome što im je rekao optuženi”, odnosno na pogrešnim podacima koje im je on dostavljao


Po oceni Jevgenija/Yevgeny Primakova, bivšeg premijera, ministra inostranih poslova i šefa obaveštajne službe Ruske federacije, u Bosni i Hercegovini je od 1992. do 1995. vodjen “gradjanski rat, koji je pothranjivan stranim intervencijama.” Pod “stranim intervencijama”, medjutim, Primakov ne misli na vojno angažovanje Srbije i Hrvatske na strani bosanskih Srba i Hrvata, već na uplitanje zapadnih sila, a sve sa ciljem da se “proširi područje delovanja snaga NATO.”

Svedočeći danas u odbranu Slobodana Miloševića, Primakov je govorio o svojim brojnim sastancima sa optuženim: od prvog, u januaru 1993. do poslednjeg u martu 1999. Prema Primakovu, Milošević se zalagao za političko rešenje u BiH, učestvovao je na Ženevskoj konferenciji, prihvatio je Vens-Ovenov/Vance-Owen mirovni plan i pokušao je da na to navede i bosanske Srbe, a kada su ga oni odbili, uveo blokadu za svaku, sem humanitarnu, pomoć Republici Srpskoj. Konačno, dodao je Primakov, Milošević ima velike zasluge za zaključenje Dejtonskih/Dayton sporazuma. Bivši ruski premijer kaže da mu je tadašnji američki državni sekretar Medlin Olbrajt/Madeleine Albright u jednom razgovoru rekla da se u Dejtonu “bez Miloševića ne bi postigli pozitivni rezultati.”

Sa gradjanskog rata u BiH, Milošević i Primakov su u glavnom ispitivanju prešli na sukob u Kosovu. Do tog je sukoba, smatra svedok, dovela eskalacija albanskog separatizma i terorizma, za koju je odgovorna Oslobodilačka vojska Kosova. Primakov je ukazao da su Sjedinjene Države prve stavile OVK na spisak terorističkih organizacija, ali su zatim i Vašington/Washington i druge zapadne prestonice promenili stav i počeli da u njoj gledaju “mehanizam putem kojeg će albansko stanovništvo ostvariti slobodu i pravdu.” Značajnu ulogu u promeni stava je, po Primakovu, igrala Nemačka, zbog svog unutrašnjeg problema: velikog broja emigranata, koje je želela da vrati na Kosovo.

Kao šef ruske spoljne obaveštajne službe Primakov je, početkom devedesetih, imao kontakte sa kolegama iz američke Centralne obaveštajne agencije (CIA). U početku, tvrdi Primakov, “naše dve službe su imale ista gledišta o situaciji u Jugoslaviji”, ali se to promenilo početkom 1993., stupanjem na vlast Klintonove/Clinton administracije. Od tada, po njemu, datira “uporno američko insistiranje na slabljenju Srbije, ili na tome da se ne dozvoli njeno jačanje.”

U direktnom ispitivanju, Primakov je rekao da je prilikom susreta u Beogradu u januaru 1993. pitao Miloševića da li je on za stvaranje Velike Srbije. Milošević mu je, priseća se Primakov, odgovorio da bi se ta ideja mogla ostvariti samo velikim krvoprolićem, što on ne želi.

U unakrsnom ispitivanju, tužilac je pokušao da osveži svedokovo pamćenje, citirajući deo iz knjige Jevgenija Primakova u kojem se taj razgovor opisuje nešto drugačije. U knjizi, naime, stoji da je Primakov “podvukao da su planovi o Velikoj Srbiji u sadašnjim uslovima neostvarivi čak i po cenu velikog krvoprolića, sa čime se Milošević složio.” Svedok, medjutim, ne vidi nikakvu razliku izmedju ta dva iskaza i tvrdi da je najbitnije da se Milošević s tim složio.

Tužilac je, zatim, citirao deo iz jednog Miloševićevog govora na sednici Saveta za uskladjivanje stavova o državnoj politici, u kojem tadašnji predsednik Srbije ukazuje da je cilj “jedinstva srpskog naroda” de fakto/facto već ostvaren, te da ostaje samo da se to jedinstvo legalizuje, odnosno i de jure prizna, što će pre ili kasnije biti ostvareno. Na pitanje tužioca da li mu je Milošević pomenuo to kada su govorili o Velikoj Srbiji, Primakov je odgovorio da nije bio prisutan na tom sastanku i da mu optuženi nikada nije govorio o faktički ostvarenom jedinstvu srpskog naroda. Tadašnji šef ruske obaveštajne službe, takodje, tvrdi da nije imao obaveštajne podatke o tome ko plaća oficire u vojskama bosanskih i krajinskih Srba, niti o ogromnim količinama naoružanja i vojne opreme koje je VRS dobila iz Srbije, a o kojima je general Mladić govorio na Skupštini RS u aprilu 1995.

Primakov je odbio tužiočevu sugestiju da je Rusija “na izvestan način bila Miloševićev saveznik”, tvrdeći da je Moskva “imala svoj stav i svoje tumačenje situacije u bivšoj Jugoslaviji.” Odbio je, takodje, i sugestiju da su stavovi i tumačenja Moskve bili značajnim delom zasnovani na “onome što im je rekao optuženi”, odnosno na pogrešnim podacima koje im je on dostavljao.

Pošto je prethodni ruski svedok, general Ivašov, pokušao da aktivnosti Kontakt grupe predstavi kao “neformalnu inicijativu” i da omalovaži njene zaključke, tvrdeći da u njima nisu uvažavani stavovi ruskih predstavnika, tužilac je citirao niz dokumenata, ukazujući na uravnoteženi i nepristrasni pristup njenih članica (SAD, Rusija, Velika Britanija, Francuska, Nemačka i Italija) kosovskoj krizi. Primakov je potvrdio da su dokumenti koje je potpisala Rusija, u trenutku kada su usvojeni “imali rusku podršku”, i da Rusija nikada “nije prihvatala ono sa čime se nije slagala.” Glavni refren svih tih zaključaka je – uz osudu terorističkog delovanja OVK – osuda prekomerne primene nasilja srpskih snaga bezbednosti protiv civilnog albanskog stanovništva na Kosovu, poziv da se smanji prisustvo srpske policije i vojske na Kosovu, omogući povratak izbeglica i pristup medjunarodnih organizacija, kao i da se započne dijalog o političkom rešenju krize kojim će se kosovskim Albancima garantovati značajan stepen autonomije.

Iz zajedničke izjave predsednika Rusije i Srbije, Jelcina i Miloševića, nakon njihovog sastanka u Moskvi 1998. godine, tužilac je citirao stav kojim se srpska strana obavezuje da će se “uzdržati od represivnih mera protiv mirnog stanovništva”, pa je svedoka pitao “da li je bilo potrebe da se optuženi od toga uzdrži?”

“Tačno”, odgovorio je svedok.

Dijeljenje sadržaja