Radovan Karadžić sa timom odbrane

“Samo oslobađajuća presuda može spasiti obraz ovog suda” – rekao je Radovan Karadžić na kraju svog 90-minutnog pledoajea pred Žalbenim većem Mehanizma za međunarodne krivične sudove. Po njemu, prvostepenom presudom kojom je proglašen krivim za genocid, zločine protiv čovečnosti i kršenja zakona i običaja ratovanja i osuđen na 40 godina zatvora, “napravljena je neviđena zbrka”. Ovo je, upozorio je Karadžić, “poslednja prilika” da se to ispravi… “ili međunarodne pravde neće biti.” Presuda koja mu je izrečena se, kako je rekao, zasniva na “zanemarivanju prava optuženog, zloupotrebi dokaza, iskrivljavanju činjenica, prikrivanju uzroka rata i prikazivanju njegovih posledica kao zločina…”

Karadžić tvrdi da je optužen i osuđen zato što je Srbe u Bosni i Hercegovini “neopravdano plašio genocidom koji je tokom Drugog svetskog rata počinjen nad njima u Hrvatskoj i BiH.” Po njemu, ta su upozorenja bila opravdana ne samo 1991. kada su se “oko nas dešavale užasne stvari: antijugoslovenstvo, antisrpstvo, antisemitizam…” već su opravdana i danas, budući da se “ta ideologija obnavlja.”

Srbi su, rekao je Karadžić, u poslednjem ratu samo “branili status quo, to jest ostanak u Jugoslaviji, a za to im nije bio potreban nikakav udruženi zločinački poduhvat”. Odbrana zemlje je, ukazao je, bila njihova ustavna i zakonska obaveza, inače bi bili optuženi za veleizdaju. Sarajevo, rekao je dalje, “nisu terorisali Srbi već Muslimani, koji su time hteli da izazovu vojnu intervenciju.” Strateški cilj bosanskih Srba nije, po njemu, bilo “razdvajanje naroda”- kako se zaključuje u presudi – već “teritorijalno razgraničenje”, a “trajno uklanjanje” nesrba sa teritorija buduće srpske države je “mit”, budući da su se oni, koji su privremeno uklanjani iz zone ratnih dejstava, vratili u svoje domove.

Pre Karadžića, njegov pravni zastupnik Piter/Peter Robinson je osporavao zaključak prvostepene presude da je optuženi delio zajednički cilj ubijanja vojno sposobnih muškaraca u Srebrenici. Tužilaštvo je, ukazao je Robinsom, moralo da dokaže ne samo da je Karadžić imao saznanja o masovnih egzekucijama nakon pada Srebenice, već i da je imao specifičnu genocidnu nemeru – da se bosanski Muslimani, u celini ili delom, unište kao takvi. Zaključak da je Karadžicgh delio tu nameru sa ostalim učesnicima u udruženom zločinačkom poduhvatu je, po Robinsonu, “neosnovan” i zasniva se isključivo na nepotkrepljenom iskazu Momira Nikolića, bivšeg načelnika bezbednosti Bratunačke brigade VRS koji je priznao krivicu za učešće u srebreničkim zločinima.

Karadžićeva ko-braniteljica, australijska pravnica Kejt/Kate Gibson, je osporavala pravičnost suđenja. Optužba je, po njoj, “mega suđenje pretvorila u suđenje sa pretpostavkom krivice optuženog“ i navela je Pretresno veće na grešku prvo obimnom optužnicom kojom je predmet učinjen “nesavladivim”, zatim enormnom količinom obelodanjenog dokaznog materijala (1,2 miliona stranica pre početka i još 550.000 tokom samog suđenja), kao ogromnim brojem (3279) presuđenih činjenica iz drugih predmeta, koje je Pretresno veće formalno primilo k znanju, čime je teret dokazivanja sa optužbe prebačen na odbranu. Jedini pravni lek kojim bi se sve te greške mogle ispraviti bilo bi, po njoj, ponovljeno suđenje.

Tužilaštvo je u replici odbacilo sve argumente optuženog i njegovog tima odbrane. U sutrašnjem nastavku žalbene rasprave optužba će obrazlagati svoje zahteve da se Karadžić proglasi krivim za genocid počinjen 1992. u sedam bosansko-hercegovačkih opština, kao i da mu se izrekne kazna doživotnog zatvora.

Dijeljenje sadržaja