Svedočeći u odbranu Karadžića, bivši ministar policije bosanskih Srba Mićo Stanišić tvrdi da je u "više nego najgorim" ratnim uslovima "stepen otkrivenosti zločina" nad nesrbima 1992. godine bio "zadovoljavajući", a da bi bilo još bolje da je njegov MUP bio član Interpola i kao takav imao pristup izjavama koje su svedoci dali policiji BiH

Bivši ministar policije bosanskih Srba Mićo Stanišić osuđen je na 22 godine zatvora zbog zločina počinjenih u BiH 1992. godine u okviru udruženog zločinačkog poduhvata sa ciljem trajnog proterivanja Muslimana i Hrvata sa teritorije zamišljene srpske države. Svedočeći u odbranu Radovana Karadžića, on je danas nastojao da ubedi veće sudije Kvona/Kwon u sasvim suprotno – da policija nije činila zločine, već da je, naprotiv, po njegovom naređenju vredno vodila istrage i progonila počinioce bez obzira na nacionalnu pripadnost. Tvrdi i da on i optuženi nisu delili zajednički plan za činjenje zločina, već da su imali "kompatibilne" akcije na njihovom sprečavanju.

Mada je na ministarsku poziciju postavljen u martu 1992. godine, Stanišić tvrdi da je za zločine nad nesrbima u Brčkom, Zvorniku, Bijeljini, Rogatici i Rudu saznao tek 11. jula na policijskom kolegijumu održanom u Beogradu. Za njih optužuje paravojne jedinice, uglavnom iz Srbije, čiji cilj je bilo "koristoljublje", pa su usput počinjeni i drugi zločini nad Muslimanima i Hrvatima. Kaže da je u pomenute gradove uputio policijske jedinice da se, u saradnji sa ljudima iz saveznog SUP, obračunaju sa paravojnim grupama. Ne seća se koliko je kriminalaca tada uhapšeno, ali kaže da su mahom procesuirani u Srbiji, jer su odande i došli i zato što pravosuđe bosanskih Srba još nije bilo osposobljeno.

Svedok se žali da je rad policije bio otežan jer je sedište MUP menjano više puta 1992. godine, komunikacije su bile otežane, a veliki broj policajaca je upućen na ratište. Ukratko, uslovi za rad su, kaže, bili "više nego najgori" i nisu viđeni "nigde u svetu". Problem je predstavljala i "solidarnost među zločincima" kao i činjenica da policija nije imala pristup svedocima, jer su često bežali na teritoriju van srpske kontrole. Davali su, objašnjava, izjave istražiteljima MUP BiH, a do njih policija bosanskih Srba nije mogla doći jer "nije bila član Interpola".

Pored objektivnih okolnosti, Stanišić ukazuje i na opstrukcije unutar redova vlasti. Kaže da je Biljana Plavšić otežavala rad policiji tako što je pozivala "Kozake, Arkana i Draškovića" da šalju jedinice u Bosnu. Tako su stizale jedinice prepune kriminalaca koji su se predstavljali kao specijalci, priključivali se vojsci, uzimali najbolje oružje, a zatim se odmetali i činili zločine. U tim uslovima, policija je, kaže, često bila nemoćna u otkrivanju i hapšenju počinilaca, ali je svejedno "stepen otkrivenosti zločina bio zadovoljavajući u poređenju sa ostatkom sveta".

U policijskom dokumentu sačinjenom nakon što je krajem 1992. godine Stanišić napustio mesto ministra, navodi se da je MUP bosanskih Srba obavio 8.000 uviđaja, 2.500 veštačenja i 23.000 informativnih razgovora. Svedok priznaje da zbog ratnih uslova to često nije rezultiralo krivičnim prijavama i suđenjima, ali kaže da su ti dokazi korišćeni u sudskim procesima nakon rata.

Mada je veliki broj bivših policajaca u Hagu i na sudu Sarajevu osuđen za zločine nad zatočenicima logora širom Republike Srpske, Stanišić odriče odgovornost i tvrdi da je insistirao na zakonitom postupanju prema njima. U prilog tome, predočena su njegova naređenja za "sprečavanje zloupotreba" iz avgusta 1992. godine, do kada je, doduše, najveći broj ubistava i zlostavljanja u logorima već počinjen, a informacije o tome su dospele i do svetske javnosti.

Mada je bilo planirano da glavni iskaz Miće Stanišića u dokaze bude uveden pisanim putem, on ipak svedoči "uživo", budući da nije prihvaćen zahtev njegovog zastupnika da se izjava odbrani u dokaze uvede tako da nijedan njen deo ne bude moguće koristiti protiv njega u žalbenom postupku ili, eventualno, procesu za ratne zločine pred nekim drugim sudom. Tako je ostavljena mogućnost optuženom svedoku da, po pravilima Tribunala, ne daje odgovore za koje smatra da bi ga mogli inkriminisati, na šta ga veće može prisiliti s tim da se ništa od toga kasnije ne može koristiti protiv njega.

Dijeljenje sadržaja