Zaštićeni svedok Karadžićeve odbrane koji je 1992. godine radio u Omarskoj tvrdi da je za tri meseca svakodnevnog boravka u logoru saznao "samo za jedan slučaj" maltretiranja zatočenika i smrt njih 18, a odgovornost prebacuje na pokojnog šefa prijedorske policije Simu Drljaču i "manji broj" stražara i inspektora

Uz mere zaštite lika i sa pseudonimom KW-609 u odbranu Radovana Karadžića je svedočio bivši policajac koji je radio u prijedorskom logoru Omarska, mada nije saopšteno na kom položaju. Bio je angažovan puna tri meseca, odnosno do početka avgusta 1992. godine, kada je većina nesrpskih zatočenika prebačena u logor Manjača. U dokaze je uveden transkript njegovog iskaza iz predmeta tadašnjih najviših policijskih zvaničnika bosanskih Srba – Miće Stanišića i Stojana Župljanina – a sadržaj svedočenja je u sudnici ukratko prezentovao optuženi.

Svedok navodi da je komandant "istražno operativnog centra" Omarska bio Željko Mejakić, njegov zamenik Miroslav Kvočka dok nije otpušten zbog pokušaja da izbavi tri brata svoje žene, a komandir straže bio je Mlađo Radić. Tvrdi da je u centru saslušano oko 3.000 ljudi koji su na osnovu toga raspoređeni u tri kategorije – u prvoj su bili oni koji su navodno učestvovali u borbama protiv novouspostavljenih srpskih vlasti u Prijedoru, u drugoj njihovi pomagači, a u trećoj oni kojima nije pronađeno ništa. Zatočenici iz prve dve grupe su početkom avgusta 1992. godine prebačeni u Manjaču a iz treće u Trnopolje. U to vreme, logor Omarska je, kaže, po naređenju Ratka Mladića sređen, a ubačeni su dodatni kreveti kako bi se stanje ulepšalo za posetu Međunarodnog crvenog krsta.

Svedok tvrdi da je tokom tri meseca boravka u Omarskoj, što je praktično čitavo vreme postojanja logora, saznao za "samo jedan slučaj" maltretiranja zatočenika, a da je u julu 1992. godine čuo da je po spisku Duška Kneževića ubijeno 18 ljudi i da je slučaj prijavio šefu prijedorske policije Simi Drljači.

Tužiteljica Saderlend/Sutherland ga je u unakrsnom ispitivanju suočila sa dokazima iznetim tokom suđenja po kojima su se u krugu logora gotovo svakodnevno mogli videti leševi. Upitan da li je moguće da za tri meseca boravka nije to primetio, svedok je zastao, razmislio i rekao: "Pa sad, ne mogu toga da se setim tačno".

Prihvatio je sugestiju da policija nije imala pravo da bez optužnice zadrži ljude u pritvoru duže od tri dana, odnosno do 30 dana po nalogu suda. Ipak, bilo je, kaže, ratno stanje pa se zakon baš i nije poštovao. Tvrdi da se on zalagao za puštanje zatočenika, naročito onih "iz treće kategorije" koji čak ni po proceni istražitelja nisu ništa zgrešili, ali je Simo Drljača izričito naredio da niko ne sme izaći iz Omarske bez njegovog znanja. Drljača je, podsetimo, poginuo u julu 1997. godine pružajući otpor prilikom hapšenja, pa je njegovim bivšim saradnicima i odbranama haških optuženika zgodno da na njega prebacuju odgovornost za prijedorske zločine. U dodatnom ispitivanju, svedok je rekao da se u Omarskoj "jesu desile stvari koje nisu smele da se dese", a za to, osim Drljače, optužuje "manji broj stražara i inspektora".

Suđenje Radovanu Karadžiću nastavljeno je iskazom Duška Jakšića, direktora ekonomskog instituta u Banja Luci.

Dijeljenje sadržaja