Milenko Karišik, svjedok odbrane Radovana Karadžića

Bivši komandant Druge Romanijske brigade Mirko Trivić koji je u julu 1995. godine sa delom jedinice ušao u Srebrenicu, nastojao je na sve načine da oslobodi odgovornosti Radovana Karadžića za zločine koji su se dogodili tokom i nakon te operacije. U izjavi timu odbrane je naveo da vrhovni komandant nikad nije smatrao da enklave Srebrenica i Žepa treba da nestanu, kao i da nikada nije naredio da se iz njih uklone Muslimani.

U središtu unakrsnog ispitivanje tužiteljice Pak/Pack bila je Direktiva broj 7 iz marta 1995. godine u kojoj Karadžić naređuje vojsci da stvori uslove "totalne nesigurnosti i besperspektivnosti daljeg opstanka žitelja Srebrenice i Žepe". Za razliku od nekih prethodnih svedoka odbrane koji su tvrdili da je predsedniku dokument podmetnut, Trivić je rekao da je uvek "odgovoran onaj ko potpisuje". Ipak, nastojao je da umanji težinu direktive, navodeći da je ona trebalo da podstakne stanovništvo u enklavama "da preduzme mere protiv svog političkog rukovodstva".

Tužiteljica ga je podsetila da je nedavno, kao svedok optužbe na suđenju Ratku Mladiću, rekao da su u Direktivi 7 navedene "zapanjujuće reči", ali je Trivić danas izbegao da se o tome izjasni, navodeći da se "ne radi o rečima već o pisanom dokumentu". Dodao je da on nije nikada dobio naređenje sa takvim "zapanjujućim" sadržajem, ali ga je tužiteljica demantovala pokazujući dokument Drinskog korpusa upućen njegovoj jedinici 20. marta 1995. godine sa identičnom formulacijom koju je upotrebio Karadžić. Potom je priznao da je dokument primio ali da na njega "nije obraćao pažnju", jer tada nije učestvovao u ofanzivnim dejstvima na enklave. Svedok je danas naglasio da nikada ne bi postupio po takvom naređenju jer se radilo o "krivičnom delu".

Kada je Srebrenica zauzeta, Trivić je sa jedinicom 13. jula 1995. godine produžio ka Žepi i tog popodneva je prošao pored fudbalskog igrališta u Novoj Kasabi koje je bilo ispunjeno muslimanskim zarobljenicima. On ih, doduše, tako ne zove već kaže da se radilo o "razoružanim neprijateljskim vojnicima", jer se nisu predali odmah po padu Srebrenice pa ne zaslužuju status zarobljenika. Predsedavajućeg sudiju Kvona/Kwon je interesovalo da li to znači da ih je trebalo pobiti, a svedok je odgovorio da tako nešto nikada nije rekao.

Nakon Trivića, u Karadžićevu odbranu je svedočio general Milenko Karišik, bivši komandant specijalne brigade policije bosanskih Srba i, u vreme srebreničke operacije, načelnik Resora javne bezbednosti MUP Republike Srpske. U izjavi timu odbrane je, između ostalog, naveo da nije imao informacije o evakuaciji žena, dece i staraca iz Srebrenice, niti o zarobljavanju i pogubljenju muškaraca i dečaka, pa tako o tome nije mogao izvestiti Karadžića.

Tužilac Nikols/Nichols je na početku unakrsnog ispitivanja sugerisao da je Karišik "sjajan profesionalac" i "najbolji od najboljih" pripadnika MUP Republike Srpske što je ovaj bez pogovora prihvatio. U nastavku, međutim, ta pohvala mu nije bila od koristi. Naprotiv.

Tužilac je predočio veliki broj dokumenata iz kojih se vidi da je Karišik za vreme i nakon zauzimanja Srebrenice redovno primao izveštaje od Državne bezbednosti, zvorničkog Centra javne bezbednosti, komandanta specijalaca Ljubomira Borovčanina i drugih, u kojima se navodi da se u Potočarima nalazi veliki broj izbeglica i da će se uskoro naći "u beznadežnoj situaciji", kao i da je hiljade muškaraca zarobljeno. Pošto je Karišik tvrdio da nije čitao te izveštaje, tužilac ga je pitao da li je moguće da kao "vrhunski profesionalac iz vrha policije" nije registrovao dokumente, pa čak ni hitne depeše, koje su mu "na ime" upućene. Odgovorio je da se u to vreme bavio problemima na sarajevskom ratištu i da Srebrenica nije bila njegova briga.

Karišik, dalje, tvrdi da nije morao da zna da su pripadnici policijske specijalne brigade u Kravici ubili preko hiljadu zatočenika, niti da je odred Posebne jedinice policije iz Zvornika priključen srebreničkoj operaciji, niti da su pripadnici javne bezbednosti obezbeđivali konvoj od Bratunca do Zvornika sa zarobljenicima koji su potom pobijeni. Ako je nešto od toga i znao, tvrdi da je sve zaboravio, pa ga je tužilac u jednom trenutku pitao da li ima nekih problema sa pamćenjem, na šta je odgovorio da "nema lekarski dokazanih". Jedino čega se setio jeste da je 13. jula 1995. godine zvorničkoj policiji prosledio depešu u kojoj se ukazuje na kretanje hiljada muslimanskih begunaca iz Srebrenice. Zanimljivo je da se setio da je prosledio, ali ne i da je neposredno pre toga primio pomenuti dokument.

Iz predočenih dokumenata, ukazao je tužilac, proizilazi da su za zarobljavanje srebreničkih muškaraca i dečaka znali komandant specijalne policije, čelnici zvorničkog centra, zamenik ministra, ministar i šef državne bezbednosti. "Ispada da su za to znali su svi policijski službenici rangirani iznad i ispod vas i vi ste bili jedini u vrhu MUP ko nije znao", konstatovao je tužilac, a Karišik je samo kratko rekao "tako je". Shodno tome, o situaciji na terenu nije mogao izvestiti Karadžića sa kim se, priznaje, sastao 13. jula uveče. Svedok tvrdi da "ni dan-danas ne zna razmeru, prirodu i počinioce zločina" u Srebrenici, jer se informisao samo iz medijskih izveštaja u kojima je bilo "mnogo manipulacija".

Konačno, tužilac je ukazao da je Karišik 16. jula 1995. godine bio na mestu zločina, kada je putujući u Zvornik prošao pored stratišta Pilica, Branjevo, Ročević i Kozluk, na kojima je tih dana ubijeno više hiljada muslimanskih zarobljenika. Na konstataciju da je prošao "alejom smrti", svedok je rekao da se vozio "čistim putem" i da nikakve leševe nije video.