Ričard Goldston, prvi glavni tužilac Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju, objašnjava kako je - nakon zlokobnog početka kada je bio otpisivan kao "propali slučaj" - Haški tribunal postigao ogroman napredak, ostvarujući veliki uticaj na Balkanu, u ostalim konfliktnim zonama i na međunarodno humanitarno pravo. Uz saglasnost londonskog Instituta za izveštavanje o ratu i miru (IWPR), SENSE prenosi u celosti komentar sudije Goldstona.

Kada sam 15. avgusta 1994. godine došao u Hag na dužnost glavnog tužioca Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju, tribunal je faktički već bio otpisan kao propali slučaj.

Saveta bezbednosti osnovao je tribunal 15 meseci ranije, ali istrage o ratnim zločinima još nisu bile ni započete. Frustrirane sudije, izabrane bezmalo godinu dana ranije, otvoreno su govorili o ostavkama. Ujedinjene Nacije suočavale su se sa do tada najtežom finansijskom krizom i obezbeđivanje osoblja za novi pod-organ Saveta bezbednosti predstavljalo je veliki problem. Ideja da bi balkanske vođe, kao podstrekači genocidnih ratova, trebalo da završe na optuženičkoj klupi, bila je mahom odbačena kao puka fantazija.

Danas, nepunih sedam godina kasnije, Tribunal vrvi od aktivnosti. U toku su mnoga suđenja, a Pritvorska jedinica UN je puna. Naravno, ostaje frustracija što Slobodan Milošević, Radovan Karadžić i general Ratko Mladić nisu u haškim ćelijama, ali verujem da će i taj dan doći.

Broj sudija je u međuvremenu povećan sa 11 na 14, a uskoro će im se pridružiti i 27 ad-litem sudija koji će presuđivati zajedno sa redovnim sudijama. I tribunal za Ruandu, čiji sam glavni tužilac takođe bio, pokazao je znatan napredak i u Aruši se danas sudi, ili će se uskoro suditi, najznačajnijim nalogodavcima genocida iz 1994.

Dva međunarodna krivična suda UN su već dali svoj doprinos impresivnim korpusom novih pravnih presedana, što je dovelo do osetnog napretka u razvoju humanitarnog prava. Posebno značajno, seksualni delikti su u potpunosti priznati kao ratni zločini i uključeni u definicije takvih zločina u Rimskom statutu stalnog Međunarodnog krivičnog suda.

Aktivnost dva tribunala odrazila se i na druga područja krivičnog prava. Opšte je prihvaćeno da do hapšenja generala Pinočea u Londonu 1999. godine verovatno ne bi došlo da istrage o ratnim zločinima u bivšoj Jugoslaviji i Ruandi nisu doprinele stvaranju jedne nove atmosfere. To je neosporno dalo novi podstrek Diplomatskoj konferenciji održanoj u Rimu juna i jula 1998. godine kada je 120 zemalja usvojilo Statut Međunarodnog krivičnog suda. Sada se čini verovatnim da će u narednih 18 meseci šezdeset zemalja ratifikovati Rimski sporazum i da će Međunarodni krivični sud istinski početi sa radom.

Samo postojanje haškog Suda besumnje je odigralo važnu ulogu u načinu na koji je sprovedena kampanja vazdušnih udara NATO u Jugoslaviji tokom 1999. Javno je potvrđeno da su vojne vlasti NATO bile u stalnim konsultacijama sa stručnjacima za humanitarno pravo u vezi sa izborom ciljeva koji se smatraju opravdanim po međunarodnom pravu. Mada se o uspehu te nove brige za legalnost u ratu može diskutovati, neosporno je da se radi o koraku u pravom smeru. Koraku koji ne bi bio preduzet da vojne i političke vođe nisu bile svesne da postoji Međunarodni krivični sud, čija nadležnost obuhvata sve ratne zločine počinjene bilo gde na tlu bivše Jugoslavije. Nezavisno od toga jesu li ili nisu pri izboru pojedinih ciljeva počinjene greške, nema sumnje da bi broj civilnih žrtava bio daleko veći da nije postojala svest o postojanju tribunala.

Uspostavljanje sudova UN je takođe podstaklo mnoge debate na političkoj areni. Prva debata, čiji je ishod imao nesagledive posledice, često se zaboravlja. Da bi uspostavio haški Sud maja 1993, Savet bezbednosti je morao da prizna da postoji direktna veza između mira i pravde. Prihvativši tu ključnu vezu između mira i pravde, bilo je moguće uspostaviti međunarodni krivični sud kao mehanizam za uspostavljanje mira u skladu sa Glavom 7 Povelje UN.

Zatim je usledila debata o tome da li će tribunal "otežati mirovne pregovore." U vreme pregovora u Dejtonu mene su kritikovali zbog podizanja optužnice protiv Karadžića. Ispostavilo se, međutim, da je ta optužnica uveliko olakšala postizanje Dejtonskih sporazuma, jer da je Karadžić mogao slobodno da predstavlja Republiku Srpsku, vođstvo Bosne i Hercegovine ne bi bilo spremno da prisustvuje sastanku koji se, ipak, održavao samo tri meseca nakon užasnog masakra u Srebrenici.

Istinska lekcija koju sam izvukao iz optužnice protiv Karadžića jeste da tužioci ne smeju da se rukovode političkim obzirima prilikom podizanja optužnica. Na stranu što bi to u profesionalnom smislu bilo neumesno, jer ni tužioci ni njihovi savetnici ne raspolažu političkom ekspertizom na osnovu koje bi mogli da zasnivaju takve odluke.

Slična diskusija izbila je i povodom optužnice protiv Miloševića, podignute za vreme vazdušnih udara NATO protiv Srbije. Neki kritičari dokazivali su da Milošević, nakon što je optužen, neće prihvatiti bilo kakve kompromise, i da zasigurno nikada neće voljno sići sa vlasti. Ali i predsednik Finske Marti Ahtisari i nekadašnji ruski ministar spoljnih poslova Viktor Černomirdin, koji su zajedno ugovorili okončanje bombardovanja, su mi kasnije rekli da im Milošević, tokom pregovora, nikada nije pomenuo tu optužnicu.

Drugi kritičari su tvrdili kako je tempiranje te i drugih optužnica bilo uslovljeno davanjem ili uskraćivanjem obaveštajnih informacija od strane vodećih zapadnih sila. Međutim, takve tvrdnje nisu nikada potkrepljene bilo kakvim činjenicama.

Trenutno se vodi užarena debata o odnosu između dva tribunala i Komisija za istinu i pomirenje formiranih u bivšoj Jugoslaviji i Ruandi. U bivšoj Jugoslaviji, formirane su odvojene komisije za istinu u Bosni i Srbiji - i to po dva sasvim oprečna scenarija, pri čemu se oba, mora se naglasiti, veoma razlikuju od okolnosti u mojoj Južnoj Africi.

Vođe civilnog društva u Bosni se već dugo zalažu za formiranje komisije za istinu koja bi podržala značajan rad Suda u Hagu. Oni ne traže moć da amnestiraju, već pre svega žele kredibilnu platformu sa koje bi se čuo glas žrtava iz svih etničkih zajednica. Nakon prvobitnog suprotstavljanja od strane tribunala, sada na sreću raste podrška toj inicijativi.

Komisija za istinu koju je u Srbiji uspostavio predsednik Koštunica je nešto sasvim drugo. On je svoju komisiju uspostavio bez konsultacija sa različitim segmentima civilnog društva. Još gore i štetnije je to što je Koštunica svoju komisiju predložio u naporu da opravda vlastito odbijanje da Miloševića pošalje na suđenje u Hag.

Ohrabrujuće je da je protekle sedmice, kako je javljeno, predsednik Džordž Buš rekao predsedniku Koštunici da će dalja ekonomska pomoć Srbiji zavisiti od pune saradnje njegove vlade sa tribunalom, uključujući i predaju Miloševića da bi mu se sudilo u Hagu. Ovo je jedini mogući principijelni pristup, kada se u vidu ima obavezujući i bezuslovni karakter rezolucije Saveta bezbednosti kojom je sud osnovan

Ove debate, njihovi izazovni i uzbuđujući ishodi, kao i značajan napredak u razvoju humanitarnog prava, ne bi se materijalizovali bez uspostavljanja i uspeha dva međunarodna suda. Za njihov uspeh zaslužni su mnogi, a posebno nevladine organizacije i mediji. Da ovi važni segmenti međunarodnog civilnog društva nisu pokazali veru u elementarnu filosofiju pravde za žrtve, tribunali bi verovatno doživeli sramotnu smrt a međunarodno humanitarno pravo se ne bi bio tako bujno razvijalo kao danas.

(Ričard Goldston/Richard Goldstone, sudija Ustavnog suda Južne Afrike i predsedavajući Nezavisne međunarodne komisije za Kosovo, bio je glavni tužilac u tribunalima za bivšu Jugoslaviju i Ruandu, od avgusta 1994. do oktobra 1996.).

Dijeljenje sadržaja