SENSE komentar

Koga se Milošević više plaši: NATO ili haškog Tribunala?

Nakon što ih je pustio da malo sačekaju, pošto je juče imao neka preča posla, jugoslovenski predsednik Milošević je danas našao vremena da primi NATO generale Klausa Naumana (Naumann) i Veslija Klarka (Wesley Clark). Uoči polaska za Beograd, vrhovni zapovednik savezničkih snaga u Evropi, general Klark, je u više javnih izjava precizirao kako će jugoslovenskom predsedniku preneti "vrlo jasnu i nabusitu poruku" atlantskih saveznika. Milošević bi, smatra general Klark, "morao da bude vrlo zabrinut, budući da je situacija izuzetno ozbiljna." Svi planovi za vazdušne udare su, naglasio je general, "na mestu"; na mestu je, takođe, i "najveći deo potrebnih sredstava", tj. aviona i raketa, a ostatak tih sredstava može biti u regionu za nekoliko sati.

NATO generali, dakle, idu u Beograd da bi predsedniku jedne suverene države još jednom otvoreno, u lice, zapretili svojim "pametnim bombama" i "krstarećim raketama." A Milošević je spreman da ih ponovo primi i sasluša njihove pretnje... uprkos činjenici da su generali zapadnog vojnog saveza u njegovu suverenu državu došli - bez viza! Naime, proverili smo: generali Nauman i Klark nemaju uredne vize za ulazak u SR Jugoslaviju. Zvaničnik NATO, koji je u više navrata generalnog sekretara Solanu pratio u njegovim beogradskim misijama, kaže da ne samo što niko u njihovoj delegaciji nije imao vizu, već nije bilo ni bilo kakve pasoške kontrole na ulasku u zemlju.

Logično se, s tim u vezi, nameće jedno pitanje: kako to da generalima zapadnog vojnog saveza (s kojim Jugoslavija, ni bivša ni sadašnja, nije nikada bila u srdačnim odnosima), nisu potrebne vize za ulazak na teritoriju SRJ? Dok je, s druge strane, takva viza neophodna glavnom tužiocu haškog Tribunala, koju je na taj položaj imenovao Savet bezbednosti na osnovu ovlašćenja iz obavezujuće Glave VII Povelje UN (u čijem je pisanju, inače, kao jedan od osnivača UN, učestvovala i bivša Jugoslavija)?

Logičan odgovor na ovo logično pitanje bi bio: "sila boga ne moli", te Milošević - za kojeg se inače tvrdi da "razume samo jezik sile" - nema druge nego da se pomiri sa diktatom po kojem NATO generali mogu u njegovu zemlju da dolaze kad im se prohte i kako im se prohte, pa i bez urednih viza. Dok, s druge strane, Milošević nema razloga da zazire od "prazne puške" haškog Tribunala, koji nema ni sopstvenu policiju, a kamo li vojsku, te za njenog tužioca važe propisi kao i za sve ostale "nenaoružane turiste": ne mogu u zemlju bez uredne ulazne vize!

Logika, međutim, nije nikada bila od velike pomoći u razumevanju poteza i stavova jugoslovenskog predsednika, te bi i u ovom slučaju stvari mogle da stoje upravo obrnuto nego što ukazuje navedeni "logični odgovor." Moglo bi se, naime, zaključiti da Milošević, zapravo, voli NATO generale i njihove pretnje. Ne, naravno, iz nekakvog mazohizma, već zato što su mu ti generali i njihove pretnje i te kako pomogli da dodatno učvrsti svoju ličnu vlast, pružajući mu izgovor za gušenje i ono malo slobode izražavanja koja je postojala u nezavisnim medijima i na Univerzitetu, kao i za ućutkivanje ono malo demokratske opozicije u Srbiji. U tom cilju, ne bi škodila ni po koja "pametna bombica" ili "krstareća raketa": prilika za to je "propuštena" u oktobru, ali se sada ukazuje nova. Te su, zato, NATO generali - mada dolaze bez viza - uvek dobrodošli gosti Predsedničke palate.

To, međutim, ne važi za glavnog tužioca haškog Tribunala, Luiz Arbur (Louise Arbour). Njena kosovska istraga, kao i njeno ponovno insistiranje na predaji "Vukovarske trojke" oficira bivše JNA, ne može Miloševiću da donese ništa dobro. Jer, šta ako ta istraga dođe do dokaza koji bi potvrdili jedan vrlo indikativan zaključak Generalnog sekretara UN Kofi Anana (Annan) iz izveštaja koji je Savetu bezbednosti podneo 5. oktobra prošle godine? Govoreći, naime, o tada tek otkrivenim "užasnim zverstvima na Kosovu", Anan zaključuje: "Jasno je, izvan svake razumne sumnje, da su većinu tih dela počinile snage bezbednosti na Kosovu, delujući po nalogu vlasti SRJ."

Ne treba se čuditi što su tek nakon ovog zaključka jugoslovenske vlasti - koje do tada nisu ometale kosovsku istragu - "otkrile" kako se njome krsi "teritorijalni integritet" zemlje i zabranile je. A još je manje za čuđenje upornost s kojom Beograd odbija predaju optuženih oficira bivše JNA, koji su novembra 1991. u Vukovaru takođe delovali po nalogu "nekih vlasti". Ne radi se, samo, o tome da bi neko od njih mogao u Hagu da "progovori" i otkrije odakle su stizali nalozi, mada takav rizik, očito, ne treba potcenjivati. No još je veći rizik da bi se, s predajom prvog, mnogi počeli pitati "ko je sledeći?"... i sedam godina građena i učvršćivana tvrđava nedodirljivosti, nekažnjivosti i solidarnosti... počela bi se iznutra rušiti kao kula od karata. A to se, jasno, ne može dozvoliti.

Zato, dakle, tužilac Međunarodnog krivičnog suda UN ne može da uđe na jugoslovensku teritoriju bez uredne vize, a generali NATO to mogu kad god i koliko god im se prohte. Primajući u goste generale NATO i vraćajući Luiz Arbur sa makedonsko-jugoslovenske granice, oni koji o tome odlučuju su jasno pokazali koga se, zapravo, plaše. Za njih, očito, Tribunal nije "prazna puška", već ono što je Džordž Orvel (George Orwell) u svom romanu "1984" opisao kao "soba 101": mesto gde se svako suočava sa svojim najvećim strahovima, gde svačiji najgori košmari postaju java. A njihova je najveća mora, s razlogom, da bi jednog dana mogli da budu pozvani da polože račune za ono što su radili i što, kako upravo vidimo na Kosovu, još rade.

"Ako ima nade, ona je u Tribunalu" - rekao bi, tim povodom, Orvelov glavni junak, Vinston Smit (Winston Smith).

Mirko Klarin

Dijeljenje sadržaja