Povodom odluke sudija Haškog tribunala o imovnom statusu sedam optuženih bosanskih Hrvata i plaćanju njihovih branilaca

Dva veća Haškog tribunala su, kao što smo juče javili, poništili odluku Sekretarijata suda o opozivu branilaca sedmorice bosanskih Hrvata. Ti su branioci, podsetimo, bili na platnom spisku Tribunala, pošto su se njihovi klijenti, po dolasku u Hag, izjasnili da su slabog imovnog stanja, te da ne mogu da plaćaju svoju odbranu. Pozivajući se na medijske izveštaje prema kojima je društvo "Hrvatski uznik u Hagu" za odbranu tih optuženih prikupilo 4,3 miliona nemačkih maraka, Sekretarijat je zaključio kako im je time prestao status "sirotinje", te da sada mogu da plaćaju svoju odbranu. Na žalbu branilaca, međutim, sudije su zaključili da se Sekretarijat previše oslonio na medijske izveštaje, da nije sproveo svoju istragu i došao do pouzdanih dokaza, te su preinačili njegovu odluku i vratili branioce na platni spisak Tribunala.

Sve je to normalna pravna procedura i ne bi bilo potrebe da se na nju vraćamo, da u obrazloženju odluke prvostepenih veća nema jedne rečenice koja predstavlja neshvatljivu, paušalnu, nediskriminativnu i bezprizivnu osudu medija kao nepouzdanih izvora informisanja. Kažu uvažene sudije: "Opšte je poznato da su novine i ostali mediji veoma često nepouzdani izvori informisanja". Ne "neke" novine ili "pojedini" mediji - već u globalu, i ne "ponekad" - već "veoma često".

Svako, pa i sudije, ima pravo da bude skeptičan prema onome što pročita, čuje ili vidi u medijima. Generalna skepsa prema čitavoj profesiji, međutim, ne priliči nikome, a najmanje sudijama Haškog tribunala. Iz najmanje dva razloga. Prvi je taj što, da nije bilo medija, Tribunal možda, čak verovatno, nikada ne bi bio osnovan. Podsetimo zato da je u oktobru 1992. Savet bezbednosti naložio generalnom sekretaru UN da formira Komisiju eksperata sa zadatkom da "ispita i analizira" izveštaje o teškim kršenjima međunarodnog humanitarnog prava u bivšoj Jugoslaviji. Čije izveštaje? U prvom redu, naravno, medijske, jer su novinari bili prvi na terenu u Bosni, mnogo pre mirovnih snaga, humanitarnih organizacija, a istražitelje i sudije da i ne pominjemo. U leto 1992. mediji su prvi otkrili užase Omarske i Keraterma, uživo prenosili granatiranje Sarajeva i snajpersku kampanju protiv civila u ovom gradu, pronalazili su prve masovne grobnice... o čemu su kasnije, uprkos svojoj "nepouzdanosti", mnogi poznati novinari svedočili pred Tribunalom. I Radovan Karadžić je još tada govorio kako je "opštepoznato da su mediji nepouzdani izvor informacija."

Drugi je razlog što sudijama uopšte, o onima u Međunarodnom krivičnom sudu posebno, ne dolikuje da presudu na bazi onog što je, navodno, "opšte poznato." Na to je svojevremeno ukazala Luiz Arbur (Louise Arbour), dosadašnji glavni tužilac Tribunala, a od sledeće sedmice sudija Vrhovnog suda Kanade. Naime, na pitanje zašto još nije optužila one za koje "svi znaju" da su učestvovali u zločinima, Arbur nam je odgovorila kako su te "opšte poznate istine" - njen najveći neprijatelj. Jer, objasnila je, "potrebno je veoma mnogo da bi se ono što je navodno opšte poznato transformisalo u optužnicu koja će zadovoljiti naše standarde i izdržati probu pred sudom".
Sada se, međutim, ispostavlja da sudije imaju niže standarde od tužioca u korišćenju onog što je "opšte poznato", mada bi moralo da bude obrnuto.

Mirko Klarin

Dijeljenje sadržaja