Nakon govora Vojislava Šešelja na mitingu SRS u Hrtkovcima 6. maja 1992. godine svedokinja Katica Paulić i njen suprug su zaključili da im "nema opstanka" i da moraju da "beže iz sela i spašavaju kožu"


Na suđenju Vojislavu Šešelju svedokinja optužbe Katica Paulić je opisala pod kojim je okolnostima u proleće 1992. godine napustila rodne Hrtkovce i preselila se u Zagreb. Opisujući situaciju u tom etnički mešovitom vojvođanskom selu, ona je rekla da je do ranih 90-ih sve bilo "super bez stresova" i da su međuljudski odnosi bili "prelepi". A onda je 1991. godine došlo do rata u Hrvatskoj, dolaska prvih srpskih izbeglica i prvih pretnji lokalnim Hrvatima, da bi, kako je opisala, atmosfera straha dostigla vrhunac 6. maja 1992. godine.

Tog dana u Hrtkovcima je održan predizborni miting Srpske radikalne stranke na kojem je optuženi Vojislav Šešelj pozvao na primenu "principa retorzije", odnosno na proterivanje lokalnih Hrvata kao odgovor na proterivanje Srba iz Hrvatske. Na mitingu je "iz čiste radoznalosti" bila i Katica Paulić. Prvo se, opisala je, začudila da se puštaju samo srpske pesme, a govornici se okupljenima obraćaju sa "braćo Srbi i sestre Srpkinje", umesto uobičajenom "drugovi i drugarice". Naročito se, kaže, uplašila ljudi u crnim uniformama, sa bradama, "groznim kokardama i šubarama", redenicima i oružjem.

Šešelj je, kaže svedokinja, lokalnim Hrvatima poručio "da idu napolje" i oslobode radna mesta i kuće za izbegle Srbe. Obećao je, tvrdi, da će njegova stranka, kada dođe na vlast, obezbediti autobuse kojima će se Hrvati prebaciti do granice. Te njegove reči su, po svedokinjinom sećanju, dočekane aplauzom i povicima: "Ustaše, ustaše, teraćemo vas napolje". Za razliku od nekih prethodnih svedoka optužbe koji su tvrdili da je jedan lokalni pripadnik SRS pročitao spisak uglednih Hrvata koji prvi treba da budu proterani iz Hrtkovaca, Katica Paulić tvrdi da je to učinio sam Šešelj. U svakom slučaju, njen zaključak je, kaže, bio: "Nema nam opstanka, bežimo iz sela i spašavajmo kožu".

Nekoliko dana nakon Šešeljevog govora, u kuću Paulića se, prema svedokinjinim rečima, uselila jedna Srpkinja sa detetom i ponudila joj razmenu za kuću u Zagrebu. Zbog neizvesne budućnosti u Srbiji, svedokinja i njen muž su pristali na ponuđenu razmenu, ali su po dolasku u Zagreb shvatili da to iz administrativnih razloga neće biti moguće, pa su tamo na licu mesta prihvatili ponudu izvesnog Dragutina Špirića da sa njim razmene imovinu. Kaže da je za svoju novu kuću sa prodavnicom "koja je radila kao podmazana" i velikim placem dobila oronulu kuću bez zemlje u zagrebačkom naselju Žitnjak.

Vojislav Šešelj je u unakrsnom ispitivanju optužio svedokinju da je pokušala da prevari Špirića i da mu nije predala sve vlasničke papire. U tu svrhu je prezentovao presudu Okružnog suda u Rumi koji je, pošto se Paulići nisu pojavili na ročištu, presudio da kuća u Hrtkovcima pripada Špiriću. Svedokinja, međutim, tvrdi da je Špiriću predala sve papire i da je o suđenju u Rumi niko nije obavestio, pa do sada nije ni znala za presudu.

Šešelj je negirao da je na mitingu u Hrtkovcima čitao spisak uglednih Hrvata koje treba proterati i pitao svedokinju šta je to "grozno" u šubarama, koje su izrađene po ugledu na francusku vojsku. "Špicaste, crne, ružne, špicaste, crne, ružne…", ponovila je nekoliko puta svedokinja.

Dijeljenje sadržaja