Kakve je sve "presedane" uspostavio Međunarodni sud za ratne zločine u Ruandi, a koji bi mogli da budu od značaja za "slučaj Milošević" i odnos Srbije sa Haškim tribunalom?

Da li će sudbina bivšeg jugoslovenskog predsednika, optuženog za zločine protiv čovečnosti, biti razrešena u skladu sa onom starom poslovicom o bregu i Muhamedu: ako neće Milošević Hagu, onda će Hag Miloševiću!

Takav rasplet "slučaja Milošević" je, tokom posete Vašingtonu, zagovarao novi jugoslovenski šef diplomatije, Goran Svilanović. Domaćini mu se nisu suprotstavili: rekli su da je to pitanje koje vlasti u Beogradu moraju da razreše u direktnom kontaktu sa glavnim tužiocem Tribunala, Karlom/Carlom del Ponte, precizirajući da "Hag", za njih, znači "Haški tribunal... ma gde se nalazio". Što će reči da bi, čak i ukoliko bi se "preselio" u Beograd, to ostao Haški tribunal.

Zagovarajući takav rasplet, ministar Svilanović se pozvao na "presedan iz Ruande". Pošto nije ulazio u detalje, ostalo je nejasno koji presedan ima u vidu, budući da ih - u slučaju Ruande i Međunarodnog tribunala za zločine koji su 1994. počinjeni u toj zemlji - ima više. Ukazaćemo ovde na neke od njih koji bi mogli da budu relevantni za Srbiju i, posebno, za "slučaj Milošević".

Sedište Međunarodnog tribunala za Ruandu/Rwanda je u Aruši, u susednoj Tanzaniji. Tu su se, barem do sada, odvijala sva suđenja po optužnicama koje su podizali Ričard Goldston/Richard Goldstone, Luiz Arbur /Louise Arbour i Karla/Carla del Ponte, glavni tužioci oba Međunarodna tribunala. Presedan koji, možda, ima u vidu ministar Svilanović je zahtev koji je pred kraj prošle godine Del Ponte podnela sudijama u Aruši, tražeći da se "neke rasprave" na tzv. "medijskom suđenju" održe u Kigaliju, glavnom gradu Ruande. To suđenje je, inače, počelo 23. oktobra prošle godine u Aruši, a sudi se trojici vlasnika i urednika radio-stanica i listova koji su optuženi za podsticanje na genocid. (I to je "presedan iz Ruande", budući da u Hagu niko nije optužen za podstrekivanje na ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji.)

Ako bi se presedan sa "medijskim suđenjem" za genocid u Ruandi primenio na "slučaj Milošević", to bi značilo da se "neke rasprave" na njegovom suđenju ne moraju nužno održati u Hagu, već da bi se Tribunal za tu priliku mogao privremeno preseliti u Beograd. No, za to se nije potrebno pozivati na "presedan iz Ruande", budući da i sudije Haškog tribunala uveliko razmatraju mogućnost da "neke rasprave" na suđenjima koja su započeta u Hagu - prebace bliže mestu i žrtvama zločina, dakle u bivšu Jugoslaviju. A ni u Aruši ni u Hagu se, barem za sada, ne razmišlja o održavanju kompletnih suđenja van sedišta Međunarodnih tribunala.

"Presedan iz Ruande" je i to što su sudije Tribunala u Aruši prošle godine posetile neka mesta zločina, relevantna za suđenje Ignacu Bagilišemi/Ignace Bagilishema, bivšem gradonačelniku Mabanze. Istini na volju, haške sudije su na takvu ideju došle pre dve godine, ali je njihova poseta Ahmićima - iz razloga bezbednosti - blokirana od strane SFOR. Na proleće ove godine Pretresno veće 1 će posetiti Sarajevo, da bi se upoznalo sa njegovom topografijom uoči suđenja generalu Stanislavu Galiću, optuženim za granatiranje grada i snajpersku kampanju protiv njegovih stanovnika.

Formiranjem Međunarodnih tribunala za bivšu Jugoslaviju i Ruandu, pravosuđa tih zemalja nisu amnestirana od obaveze da i sama progone odgovorne za ratne zločine počinjene na svojim teritorijama. U tom pogledu, Ruanda je uspostavila neosporan i nedostižan "presedan" u odnosu na bivšu Jugoslaviju: u njenim zatvorima, trenutno, na suđenje čeka oko 120.000 optuženih za učešće u genocidu 1994. Budući da raspolaže sa samo 600 kvalifikovanih sudija, koji mogu da procesuiraju najviše 1.000 slučajeva godišnje, vlada Ruande nastoji da organizuje "narodne sudove" - takozvane Gacaca (izgovara se "ga-ča-ča") - sa više od 250.000 "sudija", izabranih među seoskim i gradskim "mudracima." No, sumnjamo da je ministar Svilanović imao u vidu taj "presedan iz Ruande." Utoliko pre što sudovi u samoj Ruandi mogu da izriču, i najčešće izriču, smrtne kazne, dok je u Aruši, kao i u Hagu, najteža kazna doživotni zatvor.

Svojevrstan presedan, koji možda nije bez značaja za "slučaj Milošević", bio je transfer Žana Kabande/Jean Kabanda, bivšeg premijera Ruande, iz Aruše u Pritvorsku jedinicu Haškog tribunala. On je, inače, priznao krivicu za genocid i u Aruši je osuđen na doživotni zatvor, a u Hag je prebačen iz razloga bezbednosti. Nije isključeno da bi slični razlozi mogli postojati i za bivšeg jugoslovenskog predsednika, koji verovatno ne bi spadao među najpopularnije pritvorenike tribunalove Pritvorske jedinice. Mnogi od njenih sadašnjih stanara bi, naime, mogli doći na ideju kako su se u Hagu našli upravo zbog Miloševića. Te bi - bez obzira na duh "bratstva-jedinstva" koji provejava haškim pritvorom - mogli pokusati da mu to "naplate." Ako u Tribunalu ocene da bi Milošević bio bezbedniji u Pritvorskoj jedinici u Aruši, nije isključeno da se na njega primeni "presedan Kabanda".

U tom bi slučaju, tvrdi Stefani Mopa/Stephanie Maupas iz francuske organizacije "Diplomatie Judiciaire", dobar poznavalac uslova u oba pritvora - Milošević već posle par dana provedenih u Aruši molio da ga vrate u "koncentracioni logor" i "moderne gasne komore" - kako je njegova supruga, u par navrata, opisala Pritvorsku jedinicu UN u Sheveningenu/Scheveningen.

Mirko Klarin

Dijeljenje sadržaja