Na suđenju Milanu i Sredoju Lukiću svedočio je VG-32, jedan od dvojice preživelih Bošnjaka koji su 7. juna 1992. godine streljani na obali Drine kod Višegrada. Prilikom identifikacije Milana Lukića svedok rekao da je "dobro zapamtio njegov osmeh", uoči streljanja na obali Drine


Zaštićeni svedok VG-32 jedan je od dvojice preživelih iz grupe od 7 Bošnjaka koje je, prema optužnici, 7. juna 1992. godine na obali Drine kraj Višegrada streljao optuženi Milan Lukić sa saučesnicima. O ovom događaju već je govorio svedok VG-14 čijim je iskazom u julu otvoreno suđenje Milanu i Sredoju Lukiću.

Nakon nekoliko nedelja provedenih u Goraždu svedok se početkom maja 1992. godine vratio se u Višegrad da bi, kako je rekao, ispunio radnu obavezu u lokalnom Domu zdravlja. Preselio se u kuću svog tasta u neposrednoj blizini posla kako bi izbegao svakodnevni prolazak kroz brojne kontrolne punktove po gradu jer je postalo nesigurno i “Muslimani su nestajali svakodnevno”.

U popodnevnim časovima 7. juna u kuću njegovog tasta došao je Milan Lukić sa nekoliko naoružanih ljudi i odveli su njega i prijatelja u obližnju kuću u kojoj je bilo još zarobljenih Muslimana, uključujući i jednog dečaka. Nakon što im je oduzeo sve dragocenosti, Milan je četvorici naredio da pođu za njim. Ispred kuće ih je čekao auto sa još trojicom zarobljenika i svi su se odvezli do hotela Vilina Vlas. Tu im se pridružio Mitar Vasiljević, Milanov kum koji trenutno izdržava 15-godišnju kaznu zatvora zbog učešća u ovom zločinu.

Iz hotela su se zatim odvezli ka reci Drini. Kada su se približili obali Milan ih je postrojio licem okrenute ka vodi i naredio svojim pratiocima da otvore pojedinačnu paljbu na zarobljenike. “Javila mi se iskra nade”, rekao je VG-32 opisujući trenutke kada je skočio u vodu pre nego što je pogođen, a preko njega palo telo jednog od ubijenih. Kada je čuo da su napadači otišli VG-32 je ustanovio da je još jedan od streljanih prošao bez ozleda. Njih dvojica su ostali još malo u vodi, a zatim se sakrili u obližnje žbunje gde su sačekali mrak i “uz pomoć panja" preplivali reku.

Pored ovog događaja, VG-32 je takođe svedočio i o susretu sa svedokinjom VG-114, nekoliko dana nakon njenog bekstva iz zapaljene kuće u naselju Bikavac, za šta su takođe optuženi Milan i Sredoje Lukić. Rekao je da njeno tadašnje stanje “ni najgori horor ne može izrežirati”, opisujući njeno do neprepoznatljivosti izgorelo lice i rane na rukama “pune crva”. Tužilac je u uvodnoj reči najavio da će VG-114 svedočiti bez mera zaštite da bi ispričala kako je "kada te živog spale" i pogledala u oči školskom drugu Milanu Lukiću "koji joj je to učinio".

Tokom unakrsnog ispitivanja branilac Milana Lukića nastavio je sa strategijom dokazivanja pogrešne identifikacije optuženog zbog toga što svedok nije lično poznavao Milana, tvrdeći da je informacije o njemu dobijao samo na osnovu glasina. Svedok je to odbacio i rekao da u sudnici sedi Milan Lukić koji ga je 7. juna 1992. odveo na streljanje i “čiji je osmeh zapamtio vrlo dobro”.

Dijeljenje sadržaja