Objašnjavajući suštinu "Šest strateških ciljeva bosanskih Srba" Momčilo Krajišnik rekao da su ti ciljevi bili zasnovani na Kutiljerovoj mapi i srpsko-hrvatskim pregovorima, a Karadžićevu prezentaciju tog dokumenta nazvao "čvrstim rečima" sa kojima se ni sam govornik ponekad nije slagao


"Šest strateških ciljeva srpskog naroda" koje je Radovan Karadžić obznanio 12. maja 1992. godine na Skupštini bosanskih Srba predstavljali su "legitimne zahteve srpskog naroda", a osnov za taj dokument uglavnom je bila Kutiljerova mapa, rekao je Momčilo Krajišnik petnaestog dana svedočenja u svoju odbranu. U formulisanju tih ciljeva pored njega i Karadžića, rekao je, učestvovali su i drugi čelnici SDS na jednom "neformalnom sastanku" dva dana pre skupštinske sednice, pošto im je zamerano da su tokom pregovora u Lisabonu i Briselu izdali srpske interese.

S druge strane, optužba tvrdi da "Šest strateških ciljeva" predstavljaju jedan od ključnih dokumenata iz kojeg se jasno vide namere rukovodstva sa Pala da uništi ili protera druge nacionalne grupe sa srpskog dela BiH čije su granice definisane upravo tim papirom.

Prvi strateški cilj, kako je to Karadžić prezentovao poslanicima, bilo je razdvajanje tri bosansko-hercegovačka naroda i stvaranje "nezavisne suverene države za Srbe unutar BiH". Krajišnik je danas rekao da je u dokumentu "rogobatno napisana" konstrukcija "razdvajanje naroda", jer se mislilo na "razdvajanje teritorija", pa bi tako unutar srpske teritorije živela i druga dva naroda, uz uvažavanje njihovih manjinskih prava. A pominjanje "srpske države" Krajišnik vidi kao Karadžićevu nameru da "čvršćim rečima" poslanicima pokaže da nije izdao srpske interese, za šta je u to vreme bio optuživan.

Drugi strateški cilj bilo je uspostavljanje koridora u Posavini koji bi spajao Semberiju i Krajinu. U svom skupštinskom govoru, Karadžić je taj cilj označio najvažnijim jer, kako je objasnio, bez toga "nema jedinstvene srpske teritorije, niti saveza srpskih zemalja." Krajišnik je priznao da koridor nije bio predviđen Kutiljerovom mapom ali je, tvrdi on, dogovoren u Gracu sa hrvatskom delegcijom. Hrvati su, kaže, "razumeli srpske zahteve" i na to pristali u zamenu za teritorije u području Kupresa.

Prezentujući treći strateški cilj, Radovan Karadžić je na zasedanju Skupštine bosanskih Srba od 12. maja 1992., rekao da granica na Drini mora biti uklonjena. Mislio je, pojašnjava Krajišnik, na "psihološku granicu" i uspostavljanje specijalnih kulturnih veza, što je, prema njemu, bilo zagarantovano i Kutiljerovim planom. Karadžić je tada još rekao da je cilj jedinstvena srpska teritorija uz Drinu u čiji će sastav ući i muslimanske enklave u Podrinju, kao Srebrenica i Žepa. Krajišnik tvrdi da se nije slagao sa navedenim delom Karadžićevog govora. I ne samo to. "Ni sam Karadžić se nije slagao sa svojim rečima, ali ih je izgovorio da bi udovoljio ratobornim poslanicima" – kaže Krajišnik.

Osim usvajanja "Šest strateških ciljeva", jedan od najvažnijih zaključaka sa Šesnaeste sednice bilo je osnivanje Vojske Republike Srpske (VRS), što je prema Krajišniku predložio Slobodan Milošević, nakon rezolucije Saveta bezbednosti u kojoj se zahtevalo povlačenje JNA iz BiH. Krajišnik nije poricao neke segmente saradnje JNA i novoosnovane VRS, odnosno Srbije i Republike Srpske. Rekao je da je deo oficira JNA bio na platnom spisku Srbije koja, doduše, nije bila baš voljna da to čini, kaže on, ali je morala da popusti pred snagom argumenata paljanskog rukovodstva. Oni su, naime, uspeli to da isposluju suočavajući vlasti iz Srbije sa činjenicom da je i narod BiH dugo ulagao novac u tu armiju, pa je bio red da mu se ona i oduži.

Dijeljenje sadržaja