Stanje u kojem je u septembru 1993. zatekao zatočenike logora Dretelj kod Čapljine, po Edu Vulijamiju je bilo rezultat "ekstremnog zanemarivanja u pogledu ishrane, dehidracije i higijene..." Među zatočenicima je bilo civila ali i bivših pripadnika HVO, Muslimana koji su se, kako je rekao svedok, "borili u organizaciji koja ih je zatvorila."


Septembra 1993. godine logori na teritoriji takozvane Herceg Bosne su postali "diplomatski, a ne samo humanitarni problem" – rekao je britanski novinar Ed Vulijami/Vulliamy u nastavku svedočenja na suđenju šestorici bivših čelnika bosanskih Hrvata. Pošto je svet otkrio njihovo postojanje, Hrvatska je izložena diplomatskom pritisku i zaprećeno joj je sankcijama, pa se tadašnji hrvatski predsednik Tuđman otvorenim pismom obratio tadašnjem prvom čoveku Herceg Bosne Mati Bobanu, apelujući na njega da životne uslove u logorima dovede u sklad sa međunarodnim pravom i Ženevskim konvencijama.

Nakon objavljivanja Tuđmanovog pisma Vulijami je sa nekolicinom zapadnih kolega tražio od HVO dozvolu da poseti Dretelj. Nekoliko puta su odbijeni da bi im, konačno, optuženi Slobodan Praljak potpisao odobrenje s kojim su se uputili u Dretelj. Tamo su bili iznenađeni njihovim dolaskom ali ih je, posle kraćeg oklevanja, komandant Šakota u pratnji stražara poveo u obilazak logora. U tom trenutku u logoru je, rekao im je Šakota, bilo 1.400 zatočenika.

Počeli su od logorske ambulante u kojoj su zatekli 20 do 25 muškaraca za koje Vulijami kaže da su bili "neuhranjeni i u teškom stanju i svi su imali neke probleme sa kožom." Zatim su došli do zgrade u kojoj je Vulijami 1992. godine video zatvorene žene, a koja je sada bila prepuna muškarca koji su sedeli, klečali ili čučali jedan do drugog na podu. Po njegovoj oceni, bilo ih je "nekoliko stotina, možda oko 500." Zatvorenici su im rekli da je bilo mnogo gore u julu, kada su vrata bila 72 sata zatvorena tako da su se gušili od vrućine i smrada i pili sopstvenu mokraću.

Nakon toga su odvedeni do dva tunela, ukopana u brdu. Vrata su bila otvorena ali je unutra bio mrak. Zatvorenici su i tu bili u jako lošem stanju, bledi, sa zamagljenim očima i promenama na koži. Nije na njima video tragove batinjanja, ali su mu rekli da je bilo ubijanja da su i oni u julu bili zatvoreni 72 sata. Takođe su mu ispričali da su jedne noći pijani stražari otvorili vatru kroz metalna vrata tunela i da je tada nekoliko zatvorenika ubijeno ili ranjeno. Vuljami je na vratima video rupe od metaka, kao i njihove tragove na stražnjem zidu tunela. Zatvorenici su mu, takođe, rekli da je 120 muškaraca koji su bili u najgorem stanju odvedeni iz logora uoči posete Međunarodnog crvenog krsta. Stanje u kojem su zatekli zatvorenike Dretelja je, po Vulijamiju, bilo posledica "ekstremnog zanemarivanja u pogledu ishrane, dehidracije i higijene..." Način na koji su zatvorenici odvođeni na ručak, što je imao prilike da vidi tokom te posete, Vulijami je opisao kao "vežbu ponižavanja." Među zatočenicima je bilo civila ali i bivših pripadnika HVO, Muslimana koji su se, kako je rekao svedok, "borili u organizaciji koja ih je zatvorila."

Do kraja glavnog ispitivanja britanski novinar je detaljno opisao i svoje dve posljednje posete Mostaru u septembru 1993. i februaru 1994. godine. Istočni deo grada već prilično razrušen i pod opsadom u jesen 93., bio je u februaru naredne godine u još gorem stanju. U njemu je bilo još više izbeglica, teror snajpera je bio takav da su ljudi pravili alternativne "koridore" povezujući stanove u prizemlju više zgrada da bi doprli do nekih delova grada. "Dobili smo osećaj da su ti ljudi na rubu ludila", rekao je Vulijami.

Svedočenje britanskog novinara nastavlja se unakrsnim ispitivanjem od strane odbrane šestorice optuženih.

Dijeljenje sadržaja