Bivši potpredsednik vlade tzv. Republike Srpske Krajine (RSK) u nastavku svedočenja opisao optuženog Milana Martića kao jednu od najuticajnijih osoba u vladajućim strukturama hrvatskih Srba 1991-1995. godine. Prema Džakuli, Martić je kao ministar policije "mogao biti informisan" o zločinima srpskih snaga nad hrvatskim civilima u Slavoniji, Baranji i Dalmaciji.


Opisujući odnose u političkom vrhu hrvatskih Srba tokom 1991. i 1992. godine, svedok optužbe Veljko Džakula je u nastavku svog iskaza rekao da su Milan Babić i Milan Martić tada bili u dobrim odnosima i da se "jedan drugom se nisu mešali u posao". Na tužiočevo pitanje da li je Babić imao kontrolu nad policijom u SAO Krajini, svedok je odgovorio negativno, navodeći da Martić "nije dozvoljavao nikome da se meša u njegove poslove." Prema Džakuli, "Babićeva je bila politika, a Martićeva policija."

Potvrđujući navod optužnice da je Martić "de facto i de jure komandovao policijskim snagama", Džakula, tada potpredsednik vlade RSK, je rekao da je Martićev autoritet naročito porastao posle akcije probijanja posavskog koridora u čemu je, zajedno sa snagama JNA, u junu 1992. učestvovala i jedna jedinica "Martićeve milicije." Tvrdio je da je Martić u RSK "imao neprikosnoveni autoritet i među ministrima i među svojim podređenima i punu kontrolu nad policijom", te da je "verovatno znao za zločine počinjene nad hrvatskim civilima" tokom 1991. i 1992.

Džakula je svedočio da je za mnoge zločine i sam čuo iako je bio manje uticajan od optuženog Martića i naveo primer ubistva hrvatskih civila, uglavnom starijih muškaraca i žena, u Škabrnji tokom 1991. i 1992. Imena 64 hrvatska civila ubijena u Škabrnji navedana su u optužnici protiv Martića. Osim za taj znalo se i za mnoge druge zločine koje su srpske policijske snage i snage JNA počinile u Dalmaciji, Slavoniji, Baranji i području oko Knina, tvrdio je svedok, ali policija RSK, sa Martićem na čelu, nikada nije sprovela nijednu istragu u vezi sa tim događajima, pa tako nikada niko od počinilaca nije ni kažnjen. "Martić je o tim zločinima mogao biti informisan od svojih podređenih", rekao je Džakula i dodao da je za to svako mogao da čuje, ako ne na drugačiji način onda preko hrvatskih medija koji su o njima detaljno izveštavali.

Prisećajući se uloge optuženog u ratnim i posleratnim događajima, Džakula je rekao da je Martić uvek zagovarao tvrde stavove i da se protivio povratku izbeglica. Naveo je da optuženi nije imao razumevanja za povratak hrvatskih izbeglica na teritoriju tzv. RSK, ali ni za povratak Srba na teritoriju pod kontrolom Hrvatske koji je bio predviđen Vensovim planom. "Ja te probleme razumem, ali sada za to nije trenutak", navodno je rekao Martić krajem 1992., a takav stav, prema Džakulinim rečima, nije promenio ni u godinama koje su dolazile.

Kada su krajem 1993. godine održani izbori za predsednika RSK, Martić je, prema Džakulinom svedočenju, imao podršku vlasti i medija iz Beograda, a tokom kampanje je govorio o ujedinjenju srpskih zemalja i veličao Slobodana Miloševića i Radovana Karadžića. Tužilaštvo je prezentovalo i snimak iz tog vremena u kojem Milan Martić kaže da je "ponosan na to što ga zovu čovekom Slobodana Miloševića", a tadašnjeg predsednika Srbije nazvao "jednim od najvećih Srba koji RSK nikada ne bi izdao".

Glavno ispitivanje Veljka Džakule je završeno, a u nastavku svedočenja ispitivaće ga zastupnici odbrane.

Dijeljenje sadržaja