Skica za portret Džefrija Najsa, vodje tužilačkog tima na sudjenju Slobodanu Miloševiću


Poznati zagrebački advokat koji je, kao branilac, vodio s njim teške pravne bitke na jednom od prethodnih sudjenja pred Haškim tribunalom, opisuje Džefrija Najsa/Geoffrey Nice kao "vrhunskog tužioca" koji se, istina, "ne priprema uvek temeljno... ali je izvrstan improvizator." Ponekad, dodaje, ume da bude "mangup" i da se u sudnici "posluži trikovima koje je pokupio boraveći kao student u bivšoj Jugoslaviji."

Džefri Najs, poznat i kao "Gospodin s druge strane", je tokom 33-godišnje pravničke karijere sedeo na svim klupama, sa izuzetkom optuženičke. Bio je, naime, i tužilac, i branilac, i sudija, a predsedavao je i sudskim istragama. Mogućnost da se u sudnici pojavljuju u različitim ulogama je, po njemu, jedna od "velikih privilegija" britanskih pravnika. Početkom devedesetih, nakon dve decenije pravničke karijere, Najs je dobio titulu "Kraljičinog zastupnika" (Queen's Councel ili QC) koja se dodeljuje iskusnim i uglednim advokatima i sudijama. No ta je titula, po Najsu, "smešna staromodna stvar" pre svega zato što je dodeljuje vlada, a najveći izazov za svakog pravnika je, upravo, "osporavanje vladinih odluka."

Najs je u Tribunal prvi put došao 1998. Bio je to, po njemu, "skok u mrak", ali je smatrao da "treba pokušati." Ne kaje se zbog toga. Vodio je tim optužbe na sudjenjima političkom i vojnom vodji HVO u srednjoj Bosni, Dariju Kordiću i Mariju Čerkezu, kao i na procesu Goranu Jelisiću optuženom za zločine u Brčkom. Nakon presude Kordiću i Čerkezu vratio se u Englesku, ali na kratko: nekoliko meseci kasnije našao se na čelu tužilačkog tima na sudjenju Slobodanu Miloševiću. U poluvremenu tog sudjenja - na kraju dokaznog postupka optužbe i pre izvodjenja dokaza odbrane - "Gospodin s druge strane" je pristao na intervju uz uslov da možemo da razgovaramo o svemu, izuzev o slučaju Milošević.

Pre dolaska u Hag Najs je, priznaje, imao "ograničena saznanja" o dogadjajima u bivšoj Jugoslaviji. Istina, donekle je poznavao zemlju pošto je šezdesetih u okviru studentske razmene boravio u Beogradu i iz tog vremena je fotografija mladog Najsa na grobu Neznanog junaka na Avali, istaknuta na zidu njegove kancelarije. Pamti kako se, tih dana, sa zastavicom u ruci našao u masi učenika koji su izvedeni iz škola da bi na ulicama Beograda pozdravili Tita i njegovog gosta, Nikitu Hruščova. Kasnije, u drugoj polovini šezdesetih, Najs je u Cavtatu bio turistički vodič za jednu britansku agenciju, a povremeno je "tezgario" i za dubrovački Atlas na turama za Cetinje.

Budući da je tada radio isključivo sa engleskim turistima, Najs nije naučio jezik i zbog toga sada žali. Smatra, na izvestan način, "neprikladnim" da sudjenja u Tribunalu "vode ljudi koji ne govore jezik i ne poznaju dovoljno istoriju i kulturu područja kojim se bave." Najs priznaje da mu je to "hendikep" ali, s druge strane, ističe da ima i izvesnih prednosti u "statusu autsajdera." Jer, kaže, slučajevima kojima se bave on i njegove kolege iz tužilaštva "ne prilaze s predubedjenjima o krivici ili nevinosti bilo kog optuženog." S utiscima, "koji su možda tačni, ali isto tako mogu da budu i pogrešni", koje o tim dogadjajima mogu da imaju ljudi iz bivše Jugoslavije. Umesto toga, tvrdi Najs, "striktno gledaju u prikupljene dokaze i nastoje da utvrde šta im oni govore o tim dogadjajima i krivici ili nevinosti optuženog."

Od 1998. do danas Najs je, pripremajući se za sudjenja, bezbroj puta boravio u zemljama bivše Jugoslavije. Osim Sarajeva, Beograda, Zagreba, Banja Luke i Mostara, obišao je i mnoga mesta kojih nema u turističkim vodičima, ali su "došla na glas" po zločinima koji su u njima počinjeni. Bio je "užasnut" razmerama razaranja u Mostaru i Sarajevu, još pamti prvu posetu mestu zločina u Ahmićima, a emotivno ga je "najdublje dirnuo" spomenik žrtvama masakra u selu Stupni Do, u srednjoj Bosni, na kojem su uklesana imena tridesetak ljudi "ubijenih u genocidu."

Na tim putovanjima Najs, kako kaže, nije primetio da se u različitim sredinama prema njemu različito odnose. Na primer, u Beogradu ili Banja Luci drugačije nego u Sarajevu ili Zagrebu. Priznaje, medjutim, da je kod ljudi sa kojima se susretao "nailazio na malo oduševljenja ili uzbudjenja zbog kontakta sa predstavnicima Tribunala." Dodaje da, ipak, nije nailazio "ni na odbacivanje... već, naročito kod žrtava, na otvorenost, uslužnost i pozitivan stav."

U kontaktima sa žrtvama, potencijalnim svedocima i drugim ličnostima iz bivše Jugoslavije, Najs je stekao utisak za koji se iskreno nada da je - pogrešan. Boraveći na različitim mestima je, kaže, stekao utisak da je "rat tamo neka vrsta nezavršenog posla." Utisak da prisustvo medjunarodne zajednice, u očima ljudi s kojima se sretao i razgovarao, nije donelo "rešenje problema, već samo pauzu u problemu." "Žao mi je ukoliko je to tačno" - kaže Najs.

Kao da se pokajao što je to rekao, "Gospodin s druge strane" na kraju razgovora nastoji da relativizuje tu svoju ocenu i ističe da ne želi da tim svojim utiscima "pridaje veliki, pa čak ni bilo kakav, značaj... pošto je lako moguće da su pogrešni."



Fotografije