EKSKLUZIVNO:

Glavni tužilac Haškog tribunala negira da - ukazivanjem na teškoće da se dokaže postojanje "genocidne namere" - pokušava da se unapred opravda za eventualni neuspeh u dokazivanju Miloševićeve odgovornosti za genocid u Bosni i Hercegovini.


Ukoliko se do tada ne dogodi nešto nepredvidjeno, utorak 17. februar 2004. će, prema rasporedu koji je odredilo Pretresno veće, biti poslednji dan dokaznog postupka optužbe protiv Slobodana Miloševića. Tužilaštvu je, dakle, ostalo još samo sedam radnih dana za izvodjenje preostalih svedoka i dokaza o odgovornosti bivšeg predsednika Srbije i Jugoslavije po ukupno 66 tačaka optužnica za Kosovo, Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu.

Dve od tih tačaka odnose se na genocid i saučesništvo u genocidu nad Bošnjacima ili, kako se u optužnici navodi, bosanskim Muslimanima, pošto je tužilaštvo uoči sudjenja odustalo od dokazivanja da su bosanski Hrvati bili takodje žrtve tog zločina. U poslednjih nekoliko meseci glavni tužilac Carla/Karla del Ponte je u više javnih izjava ukazivala da će biti "veoma teško" dokazati da je Milošević delovao sa specifičnom namerom da uništi deo jedne etničke grupe, što je bitan subjektivni element genocida. Jer, kako je ukazivala, takva se namera - ukoliko postoji - "ne stavlja na papir", već se njeno postojanje mora rekonstruisati kao "mozaik sastavljen od mnoštva malih kockica."

Pred sam kraj dokaznog postupka optužbe, u ekskluzivnom intervjuu agenciji SENSE, glavni tužilac Tribunala negira da je takvim izjavama pokušavala da se unapred opravda za eventualni neuspeh u dokazivanju genocidne namere Slobodana Miloševića.

"Ne, ne radi se o tome" - kategorična je Del Ponte. "Govorila sam to javno da bih upozorila one koji imaju dokumente i druge dokaze o Miloševićevoj odgovornosti, ali se ustežu da nam ih daju. Da bih im, jednostavno, ukazala da ću imati teškoća u dokazivanju genocida ukoliko ne budu saradjivali s nama. To je poruka koju sam htela da prenesem, ne samo Beogradu, već i nekim drugim prestonicama."

Glavni tužilac tvrdi da "tačno zna koji joj dokumenti nedostaju i gde se oni nalaze", ali ima problema da ih dobije. Kaže da, čak, raspolaže kopijama nekih od tih dokumenata ali ne može da ih uvrsti u dokazni materijal, jer se tome protive oni koji su u posedu originala. Ukazuje, dalje, da je "izuzetno teško uveriti neke od svedoka - koji su već dali izjave istražiteljima tužilaštva - da dodju u Hag i ponove to pred sudijama i optuženim."

Del Ponte priznaje da je u ranu jesen 2001., u timu tužilaštva koji je pripremao optužnicu za Bosnu i Hercegovinu, bilo onih koji su predlagali da se izostavi optužba za genocid, jer je "isuviše rizična" i jer će njeno dokazivanje biti "veoma teško." Mada i sama svesna tih rizika, Del Ponte se oduprla tom iskušenju:

"Onog trenutka kada sam ocenila da imam dokaze o Miloševićevoj odgovornosti za genocid rekla sam svojim saradnicima: ‘Uključiću ih u optužnicu!'. Ne mogu da na sebe preuzmem odgovornost da Miloševića oslobodim odgovornosti za genocid tako što tu tačku neću uključiti u optužnicu! Jer, onog trenutka kada je izostavim, ja sam odlučila da nema dokaza o njegovoj krivici za genocid. A to je, ipak, na sudijama da procene i presude."

U finišu dokaznog postupka optužbe, Del Ponte ne želi da otkriva da li su njena upozorenja Beogradu i "nekim drugim prestonicama" imala željeni efekat i da li je dobila dokumente i svedoke koji su joj nedostajali. Tvrdi da je "mirna" i uverena da je njen tim "učinio sve što je mogao da bi - uprkos nedovoljnoj saradnji i vremenskim i drugim ograničenjima koja je nametnulo veće - prezentirao sudu dokaze koji su prikupljeni u istrazi." Najavljuje da će, u završnoj reči, otvoriti karte:

"Na kraju sudjenja, kada budemo iznosili naše završne argumente, mislim da ćemo navesti tačno šta nam je nedostajalo, šta nismo mogli da dobijemo. Navešćemo to, ali ćemo takodje moći da kažemo zašto ipak smatramo da smo izneli dovoljno dokaza da sudije uverimo u Miloševićevu odgovornost za genocid u Bosni."

Dijeljenje sadržaja