Oficir vojske bosanskih Srba Desimir Šarenac, svedočeći u odbranu Ratka Mladića, potvrdio da su nesrpski zatočenici odvođeni na liniju fronta na prinudni rad tokom kojeg su neki od njih stradali, ali odriče da je za njihovu sudbinu bio lično odgovoran. Tvrdi da su Sarajlije htele prekid rata, a za nastavak sukoba optužuje Sandžaklije

U izjavi timu odbrane Ratka Mladića, bivši bezbednjak Prve sarajevske brigade Desimir Šarenac poricao je svaku odgovornost vojske bosanskih Srba za zločine nad građanima Sarajeva. U sažetku izjave, koji je skoro preslikan u poređenju sa prethodnim svedocima, se navodi da njegova jedinica nije preduzimala ofanzivna dejstva, već se samo branila od napada iz grada.

Armija BiH je, navodi se, koristila civilne objekte u gradu u vojne svrhe i pri tom napadala srpska civilna područja, ali i delove Sarajeva pod svojom kontrolom za šta su onda optuživani Srbi. S druge strane, Sarajevsko-romanijski korpus, po Šarencu, nije imao nameru da teroriše civile u gradu.

Najveći deo unakrsnog ispitivanja tužilac je posvetio nezakonitom postupanju sa nesrpskim zatočenicima i njihovom odvođenju na prinudni rad na prve linije fronta. Prikazao je snimak televizije Sky News iz septembra 1992. godine u kojem muslimanski zarobljenik govori da mu najteže pada kopanje rovova, jer je to "opasan posao" na kojem je tih dana poginuo jedan, a ranjena dva njegova sunarodnika. Svedok priznaje da je čuo da su se "lica koristila za određene poslove", a nakon primedbe sudije Orija/Orie da "određeni poslovi" mogu podrazumevati poslove "pekara i čistača", priznao je da se radilo o kopanju rovova.

Tužilac je potom predočio više dokumenata sa svedokovim potpisom u kojima se opisuje upotreba zarobljenika za radove na frontu, a predočena je i beležnica dnevnih aktivnosti Kazneno-popravnog doma Kula. U njoj se navode ranjavanja i ubistava snajperima i granatama, kojima su tokom radova na frontu bili izloženi nesrpski zatočenici. Šarenac odgovara da je nešto od toga znao, ali da se radi o beleškama upravnika zatvora Kula Soniboja Škiljevića, za koje on tada nije znao.

Zatvorenici iz Kule su, po Škiljevićevoj beležnici, odvođeni i u kasarnu "Slaviša Vajner Čiča" u Lukavici kojom je svedok, po sopstvenom priznanju, komandovao. Priznaje da su dovođeni na radove, ali ne tako opasne kao na prvoj liniji fronta. U kasarnu je 22. juna 1992. godine iz Hadžića dovedeno 280 nesrpskih zarobljenika, među kojima i jedan pravnik čiju je izjavu bosanskoj policiji pokazao tužilac. U njoj se navodi da su po dolasku u Lukavicu počela prebijanja zatvorenika, da je njih 48 odvedeno u nepoznatom pravcu, a preostali nakon par dana prosleđeni u zatvor Kula. Šarenac odgovara da je znao su odvedeni u Kulu, ali ne i za prebijanja i odvođenje u nepoznatom pravcu. Jedini incident za koji je čuo je pretres zarobljenika prilikom kojeg im je uzeto, ali ubrzo i vraćeno – nekoliko konzervi tune.

Upitan da li je u Kuli bilo zatočenih žena, svedok je rekao da "nije znao šta se tamo dešava", pa mu je predočen izvod iz Škiljevićeve beležnice u kojem se navodi da je upravo on u oktobru 1993. godine u zatvor doveo dve žene. Setio sa da je jedna od njih bila iz Foče, da je kod njega "dovedena na čuvanje", a u Kulu ju je odveo kada mu je tako naređeno. Na pitanje sudije Orija da li je ona mogla slobodno da napusti kasarnu pre odlaska u zatvor, odgovorio je da nije smeo da je pusti jer je morao "da je štiti".

Odgovarajući na pitanja branioca Branka Lukića u dodatnom ispitivanju, svedok je rekao da nije bio odgovoran za sudbinu zatočenika iz Kule, niti za njihovo odvođenje na prvu liniju fronta. Iskaz je zaključio izjavom da je "domicilno stanovništvo Sarajeva" želelo brzi prekid rata, ali da su za nastavak sukoba bile "Sandžaklije na važnim državnim položajima".

Dijeljenje sadržaja