Bivši pripadnik policijske jedinice "Biseri" koja je tokom rata obezbeđivala članove Predsedništva BiH tvrdi da je Radovan Karadžić žrtva zavere Alije Izetbegovića i njegovih saradnika koji su provocirali srpske napade na civile sa ciljem da uvuku međunarodnu zajednicu u rat, a tužiteljica predočila niz pokazatelja da se radi o "čistoj fikciji"

Ako je verovati prvom ovonedeljnom svedoku odbrane Radovana Karadžića, ceo rat u Bosni i Hercegovini bio je velika zavera usmerena da se Srbi isprovociraju na napade i pred svetom okrive za zločine. Svedočeći pod pseudonimom KW-586 i merama zaštite lika i izmene glasa bivši pripadnik MUP BiH je u izjavi timu Karadžićeve odbrane kao glavne planere zavere naveo predsednika Aliju Izetbegovića, njegovog sina i zeta, zatim velikog muftiju Islamske zajednice Mustafu Cerića, generala Sefera Halilovića i komandanta Armije BiH u Srebrenici Nasera Orića.

Svedok je od maja 1992. do maja 1994. godine bio pripadnik policijske jedinice "Biseri" koja je obezbeđivala članove Predsedništva BiH i njihove porodice. Tvrdi da je bio prisutan na brojnim sastancima predsednika Izetbegovića sa pomenutim "zaverenicima" u skloništu zgrade Narodne banke. U sažetku izjave svedoka, koju je pročitao Karadžić, se navodi da je na tim sastancima čuo Izetbegovića kako sa saradnicima dogovara izazivanje incidenata i provociranje srpskih odgovora sa ciljem da se u sukob uvuče međunarodna zajednica. Ideja je, kaže, bila da se srpska vojska provocira oko Sarajeva i u enklavama poput Goražda i Srebrenice.

U izjavi je rekao da je cilj bio da se upadima na srpsku teritoriju i granatiranjem iz neposredne blizine bolnica i drugih osetljivih objekata isprovocira odgovor druge strane, s tim da su TV ekipe uvek bile u blizini, spremne da zabeleže posledice (kontra)udara na grad. Sličan scenario bio je planiran za Goražde, ali Izetbegović tamo "nije imao ljude od poverenja", pa je zato plan ostvaren u Srebrenici preko Nasera Orića.

Na početku unakrsnog ispitivanja tužiteljica Edžerton/Edgerton je pokušala da istraži zašto je svedok čekao punih 20 godina da bi progovorio o zaveri ogromnih razmera sa posledicom stradanja velikog broja njegovih sunarodnika. Podsetila je da je to mogao da učini još tokom rata kada je napustio policiju i otišao kod rođaka u Nemačku, odakle se nakon mesec-dva preselio u Belgiju i pet godina živeo na udaljenosti od 200 kilometara od Haga, ali mu nije palo na pamet da sedne u voz i iznese svoju istinu istražiteljima Tribunala. Mogao je, ukazuje tužiteljica, da pomogne njenim kolegama koji su podigli optužnice protiv Sefera Halilovića i Nasera Orića, ali se ni tada nije oglasio. O zaveri nije progovorio ni po povratku u Sarajevo 1999. godine. Bivši pripadnik "Bisera" objašnjava otprilike ovako svoje 20-godišnje ćutanje: Kada je otišao u Nemačku, želeo je da se "makne od rata" i pronađe "duševni mir", zatim je u Belgiji "gledao svoje interese", a u Sarajevu se plašio za ličnu bezbednost ako progovori. Strah je naprasno nestao kada je uspostavio kontakt sa Karadžićevim advokatom Goranom Petronijevićem.

Druga čudna stvar u vezi sa njegovom teorijom zavere je, po tužiteljici, to što su Izetbegović i njegovi saradnici o tako važnim stvarima koje bi, ukoliko bi procurele, mogle da okrenu celu svetsku javnost protiv njih, bez imalo zadrške govorili pred svedokom, koji nije bio u tom zavereničkom krugu. On, međutim, ne vidi ništa čudno u tome što se najviši zvaničnici nisu makar sklonili u drugu prostoriju kada su kovali planove za žrtvovanje civila.

I treća nelogičnost na koju ukazuje tužiteljica je što teorija zavere tolikih razmera podrazumeva veliki broj saučesnika od kojih niko osim njega, i to 20 godina kasnije, nije progovorio. Recimo, prilikom ispaljivanja granata iz blizine sarajevskih bolnica da bi se izazvao kontraudar Srba podrazumevao je učešće brojnih vojnika, policajaca, zatim vozače kamiona, artiljerce i, konačno, novinare. Svedok objašnjava da su oni samo izvršavali zadatke i da nisu bili svesni šta rade.

Zanimljiv je deo o prvom napadu na Markale u februaru 1994. godine. Po izjavi timu odbrane, naređenje je Haliloviću izdao Izetbegović, a ovaj se onda okrenuo prema generalu Mustafi Hajrulahoviću zvanom Talijan i rekao: "Evo, on će to". Nakon toga, sa položaja na Sedreniku ispaljena je granata na Markale od koje je poginulo 66 a ranjeno više od 140 ljudi. O tome, ukazala je tužiteljica, do danas ćute artiljerci, civili koji su stanovali u blizini položaja, pa čak i pripadnici Unprofora. Svedok kaže da civili nisu obraćali pažnju na pucnjavu, a da se za ispaljenje birala smena "manje opreznog" tima Unprofora.

"Svaka urota koju ste pomenuli je čista fikcija, a dokaz za to je činjenica da Sefer Halilović u vreme prvog napada na Markale više nije bio u vojsci", sugerisala je na kraju ispitivanja tužiteljica. Svedok se i u toj situaciji "snašao" navodeći da je Halilović "bio smenjen ali ne i otpušten", kao i da je i nakon smene bio u dobrim odnosima sa Izetbegovićem. U dodatnom ispitivanju od strane optuženog je dopunio prethodni odgovor i rekao da je Halilović bio poslušnik i "đubre od čoveka".

Na kraju iskaza svedok je hteo da još nešto doda, ali mu sudija Kvon/Kwon to nije dozvolio.

Dijeljenje sadržaja