Zdravko Torbica, svjedok na suđenju Radovanu Karadžiću

Nakon bivšeg istražitelja iz logora Keraterm, u odbranu Radovana Karadžića su svedočila dva opštinska funkcionera iz Prijedora – Zdravko Torbica i Boško Mandić. Obojica su nastojala da situaciju u opštini pod srpskom kontrolom prikažu u što boljem svetlu, štiteći tako optuženog ali i sebe, budući su obojica bili akteri događaja povezanih sa ratnim zločinima.

Zdravko Torbica je tokom rata bio prijedorski saobraćajac koji je, kako je rekao u glavnom ispitivanju, radio na obezbeđivanju konvoja "čije je pravce određivala opštinska vlast". Obično se radilo o kolonama autobusa sa nesrpskim civilima koji su napuštali Prijedor. Tvrdi da ne zna jesu li bili prisiljeni na odlazak, niti ga je to interesovalo, jer se trudio da izvrši zadatak koji mu je poveren, odnosno da izbeglice isprati sa teritorije pod srpskom kontrolom.

U unakrsnom ispitivanju, tužilac Amir Zec je sugerisao da su svedok i njegova saobraćajna služba na taj način učestvovali u deportacijama, a da su obezbeđivali i konvoje sa leševima prijedorskih Bošnjaka i Hrvata koji su sa stratišta prevoženi do nedavno otkrivene masovne grobnice u rudniku Tomašica. Torbica se brani da je za grobnicu čuo tek kada su mediji objavili da je pronađena, izričit je u tvrdnji da on nije bio u pratnji kamiona koji su prevozili leševe, a ne može da kaže da li njegova saobraćajna služba možda jeste.

Na sugestiju da su se premlaćivanja prijedorskih nesrba pre odvođenja u logore neretko dešavala u stanici policije gde je Torbica radio, on odgovara da je imao kancelariju "na trećem katu" na severnoj strani i da nije znao šta se dešava ispod, niti je video koga uvode na ulaz okrenut ka jugu. Negirao je i iskaz svedoka optužbe koji je tvrdio da ga je Torbica u stanici policije udario u glavu i stomak. "Ja jednostavno nisam takva ličnost, već profesionalni policajac", rekao je.

Boško Mandić je tokom rata bio član najvišeg izvršnog organa Prijedora – potpredsednik izvršnog odbora, koji je 1992. godine transformisan u Krizni štab. On je naveo da su nesrbi iz Prijedora odlazili dobrovoljno jer su se osećali "ekonomski i uopšte nebezbedno", a da su na transport u treće zemlje čekali u "sabirnom centru" otvorenog tipa - Trnopolje. S druge strane, u "istražni centar" Omarska odvođeni su, kaže, oni koji su imali veze sa oružanim sukobima.

Tužiteljica Gustafson je u unakrsnom ispitivanju predočila zaključak Kriznog štaba Prijedora iz jula 1992. godine u kojem se "zabranjuje puštanje lica" iz Omarske i Keraterma, ali i Trnopolja za koji Mandić tvrdi da je bio centar otvorenog tipa. Svedok odgovara da se radilo o privremenoj meri da civili koji su se tamo sklonili ne bi bili ugroženi ako bi izašli. "Bolje im je bilo u Trnopolju nego da ih neka budala u uniformi napadne napolju", kaže Mandić i dodaje da su se i Srbi, uključujući i njega, plašili srpskih ekstremista. Nije, međutim, umeo da odgovori zašto se onda u Trnopolje nisu "sklonili" i srpski civili, već samo muslimanski i hrvatski.

Kada mu je sugerisano da je u Omarskoj bilo i Muslimana i Hrvata koji nisu imali veze sa borbama, svedok je odgovorio da se radilo o ljudima koji su, usled nedostatka oružja, "čekali u redu da neko pogine pa da preuzmu njegovu pušku". Kada je reč o aktima opštine kojima su nekretnine od izbeglih Muslimana i Hrvata oduzete i predate tamošnjim Srbima, svedok kaže da se radilo o želji da se stanovi i firme "čuvaju i paze" dok se vlasnici ne vrate.