Paul Rogers, tužilac na suđenju Vujadinu Popoviću, Ljubomiru Beari, Dragi Nikoliću, Radivoju Miletiću i Vinku Pandureviću

Poslednjeg dana žalbene rasprave na suđenju za genocid i druge zločine počinjene nad bosanskim Muslimanima nakon pada Srebrenice u julu 1995. godine argumente je izlagala optužba. Tužioci su obrazložili žalbeni podnesak kojim traže promenu zaključaka Pretresnog veća o odgovornosti petorice optuženih.

Bezbednjaci Glavnog štaba i Drinskog korpusa VRS, Ljubiša Beara i Vujadin Popović, osuđeni su na doživotne kazne zatvora zbog učešća u genocidu nad srebreničkim Muslimanima i tužilac, podrazumeva se, nema primedbi na visinu kazne. Ono što je za optužbu sporno je što nisu osuđeni i za učešću u "zaveri da se počini genocid" ili, pojednostavljeno rečeno, u pravljenju plana da on bude počinjen. U kratkim odgovorima, branioci navode da nema dokaza o učešću Beare i Popovića na sastancima gde je plan sačinjen, pa shodno tome, ne treba da budu osuđeni i za to delo.

Njihov kolega, bezbednjak Zvorničke brigade Drago Nikolić, osuđen je zbog pomaganja i podržavanja genocida na 35 godina zatvora, a optužba smatra da je Pretresno veće pogrešilo kada ga nije osudilo za učešće u genocidu. Za to je potrebno dokazati genocidnu nameru, što se po optužbi vidi iz njegovih saznanja o obimu, cilju i svrsi zločina. To što je imao čin potporučnika i nije bio "orkestrator" genocida, ne znači da nije delio nameru da on bude počinjen, navodi tužilac Rodžers/Rogers. "Možda nije bio strastven i oduševljen, možda je bio nesrećan, besan ili slabić koji je želeo da se dodvori pretpostavljenima, ali od trenutka kada se odlučno i istrajno uključio u zločin tolikih razmera, postalo je očigledno da je imao genocidnu nameru", zaključio je tužilac. Shodno tome, optužba zahteva i da kazna bude jednaka ili što bliža onoj na koju su osuđeni Beara i Popović. Nikolićeva odbrana odgovara da je kazna prekomerna i da Pretresno veće nije pogrešilo u vezi sa odsustvom genocidne namere kod optuženog, budući da on nije imao saznanja o "kontekstu", odnosno o svim događajima u okviru srebreničkog genocida.

Član Glavnog štaba VRS Radivoje Miletić osuđen je na 19 godina zatvora zbog progona, ubistava i nehumanih dela, kvalifikovanih kao zločin protiv čovečnosti. Optužba traži da za ubistva ratnih zarobljenika koji su se nakon pada srebreničke enklave našli u rukama vojske bosanskih Srba, on bude osuđen i za kršenje zakona i običaja ratovanja. U isto vreme, ne traži se povećanje zatvorske kazne. U kratkom odgovoru, odbrana odgovara da je tužilac stvari postavio "naopako", jer Pretresno veće nije pogrešilo kada je Miletića oslobodilo optužbi za ubistva ratnih zarobljenika, već kada ga je osudilo za zločine nad civilima.

Očito najmanje zadovoljan delom presude kojom je bivši komandant Zvorničke brigade Vinko Pandurević osuđen na 13 godina zatvora, tužilac je najveći deo žalbenog podneska, pa tako i današnjeg izlaganja, posvetio njegovoj ulozi. Smatra da bi Pandurević trebalo da bude osuđen za učešće u udruženom zločinačkom poduhvatu sa ciljem ubistva muslimanskih zarobljenika, a ne samo za pomaganje i podržavanje ubistva, progona i prisilnog premeštanja. Njegova uloga je, po tužiocu, daleko značajnija od pukog nečinjenja, odnosno nesprečavanja zločina, budući da se zločin dogodio u zoni odgovornosti njegove brigade uz aktivno učešće njemu podređenih oficira i vojnika. Istina, Pandurević je do 15. jula bio na frontu, ali je, objašnjava tužilac, po povratku u zvorničku kasarnu saznao da se u zoni odgovornosti njegove brigade nalaze hiljade zatočenika i da "postoji problem" sa njihovim smeštajem, pogubljenjima i pokopavanjem. Umesto da preduzme mere da se zločini spreče, on je nastavio da komanduje jedinicama koje čine zločine.

S druge strane, odbrana navodi da je optuženi sa razmerama operacije ubijanja bio upoznat "tek" 18. jula, kao i da je učinio sve što je bilo u njegovoj moći da spreči zločine – opisao situaciju u dva borbena izveštaja i o tome razgovarao sa generalom Krstićem, komandantom Drinskog korpusa. Da je pokušao da prijavi krivična dela vojnom tužiocu, "smejali bi mu se u lice", kaže branilac i objašnjava da je vojno tužilaštvo bilo organ Glavnog štaba VRS čiji su oficiri listom učestvovali u srebreničkom genocidu.