Najveći deo unakrsnog ispitivanja svedoka od strane optuženog protekao u reprizi srpsko-slovenačkog natezanja sa početka devedesetih o uzrocima jugoslovenske krize i putevima za izlazak iz nje - Dvojica bivših predsednika zastupali i u Hagu iste stavove oko kojih su se pre 12 godina razišli


Izuzimajući dvadesetak minuta rasprave tokom kojih je Slobodan Milošević zasuo Milana Kučana serijom optužbi za "teške povrede medjunarodnog humanitarnog prava", odnosno za ratne zločine, današnji dijalog dvojice bivših republičkih predsednika je podsećao na njihove besplodne rasprave o uzrocima i načinu rešavanja krize u bivšoj Jugoslaviji, prekinute ratom koji je u Sloveniji počeo 26. juna 1991.

Tužilac je bivšeg predsednika Slovenije pozvao da svedoči o dogadjajima čiji je učesnik bio, a koji su prethodili raspadu Jugoslavije, ratu i ratnim zločinima za koje je optužen Slobodan Milošević. Tužilac se ograničio na nekoliko, po njemu, ključnih dogadjaja iz tog perioda, koji su odredili budući razvoj u zemlji.

Prvi od tih dogadjaja bila je sednica CK SKJ u januaru 1989. na kojoj se raspravljalo o putevima za izlazak iz jugoslovenske krize. Po Kučanu, Slovenija se zalagala za promene sistema i nov sporazumi izmedju republika, dok se tadašnje srpsko rukovodstvo - putem masovnih mitinga - angažovalo na promenama statusa pokrajina i rukovodstva na Kosovu, u Vojvodini i u Crnoj Gori. Tužilac je citirao deo govora Slobodana Miloševića u kojem on najavljuje da rešenje jugoslovenske krize "neće doneti procedura sa svojim sitnim ili krupnim zamkama", već će se do njega doći "institucionalno ili vaninstitucionalno, statutarno ili nestatutarno, na ulici ili unutra, populistički ili elitistički, argumentovano ili neargumentovano".

Ovim citatom tužilac je hteo da dokaže da je Milošević nastojao da svoja rešenja nametne onako kako je najavio, delujući vaninstitucionalno, nestatutarno, na ulici, populistički i neargumentovano. Kučan se složio s tim.

Drugi za tužioca bitan dogadjaj koji je danas evocirao Kučan bio je XIV Kongres SKJ u januaru 1990. na kojem su odbačeni brojni amandmani slovenačkih delegata koji su predlagali uvodjenje političkog pluralizma, političku kontrola nad vojskom i zabranu terora. Glasanjem je, svedočio je Kučan, "dirigovao" Slobodan Milošević a slovenački delegati su napustili kongres nakon što je većina glasala protiv zabrane torture. Većina je Slovence ispratila aplauzom ne shvatajući, kako je danas rekao Kučan, da to znači raspad Jugoslavije. A raspad su pratili ratovi u kojima se obilato koristila tortura.

Od ostalih dogadjaja o kojima je danas svedočeno, za tužioca je bila posebno relevantna Kučanova šetnja sa Miloševićem u pauzi jednog od "putujućih samita" republičkih predsednika u prvoj polovini 1991. U toj šetnji Milošević mu je, tvrdi Kučan, rekao da se Srbija neće suprostaviti izlasku Slovenije iz SFRJ, ali da isto ne važi za Hrvatsku pošto na njenoj teritoriji živi dobar deo srpskog naroda, te je za Srbiju neprihvatljiv svaki drugi oblik odnosa osim federacije.

Slobodan Milošević je, u unakrsnom ispitivanju, tvrdio da je Slovenija - ničim izazvanim napadom na JNA nakon proglašenja nezavisnosti – izazvala rat u bivšoj Jugoslaviji. U prilog toga je citirao izjave bivšeg američkog državnog sekretara Džejmsa Bejkera/James Backer i poslednjeg ambasadora SAD u SFRJ, Vorena Cimermana/Warren Zimmerman.

Zatim je, pozivajući se na "Belu knjigu" o zločinima oružanih snaga Slovenije, koju je izdao beogradski časopis "Narodna armija", Milošević zasuo Kučana optužbama za "teška kršenja medjunarodnog humanitarnog prava" koja, pored ostalog, uključuju uzimanje civila za taoce i njihovo korišćenje za žive štitove, smrtne pretnje porodicama i deci oficira JNA, napade na sanitetska vozila i medicinsko osoblje, uskraćivanje pomoći ranjenim vojnicima i druge zločine nad pripadnicima JNA i njihovim porodicama.

Milan Kučan je negirao sve Miloševićeve tvrdnje, a sudija Mej je odbio zahtev optuženog da se pomenuta "Bela knjiga" uvrsti u dokazni materijal. Milošević je, zatim, izvadio dokumente tužilaštva u Mariboru i suda u Kopru koji se odnose na slučaj trojice zarobljenih pripadnika JNA koji su streljani na graničnom prelazu Holmec. Kučan je odgovorio da su ti vojnici, na žalost, zaista streljani, i da je - kao što ukazuju dokumenti na koje se pozvao Miloševiću - taj slučaj istražen i procesuiran, što po njemu potvrdjuje da je Slovenija, "čak i u ratu, bila pravna država". Sudija Mej je, nakon toga, prihvatio te dokumente u dokazni materijal.

Ostatak unakrsnog ispitivanja protekao je u reprizi srpsko-slovenačkog natezanja sa početka devedesetih o uzrocima jugoslovenske krize i putevima za izlazak iz nje. Kao ni pre 13 godina, Milošević i Kučan se ni danas ni u čemu nisu saglasili. (kraj)

Dijeljenje sadržaja