Posle presude Momčilu Perišiću (2)

Da li je Žalbeno veće u slučaju Perišića sledilo isti obrazac sužavanja definicije individualne krivične odgovornosti koji je prošle godine primenilo u predmetu Gotovine i Markača, tako da drugačiji ishod zapravo nije bio ni moguć?

Da li se Žalbeno veće, u razmatranju prvostepene presude Momčilu Perišiću, do te mere fiksiralo na drvo "konkretne usmerenosti", da od njega nije videlo šumu dokaza o tome čemu je, zapravo, bila usmerena pomoć koju je optuženi načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije pružao vojskama bosanskih i hrvatskih Srba?

Ili je, možda, koncept individualne krivične odgovornosti namerno do te mere sužen da drugačiji ishod i nije bio moguć? Što ne bi bilo prvi put. Slično se, naime, dogodilo u predmetu hrvatskih generala Gotovine i Markača, samo što se tada nije radilo o "konkretnoj usmerenosti" već o "standardu 200 metara".

Žalbeno veće je većinom glasova je, podsetimo, poništilo osuđujuću presudu Perišiću, zaključujući da nema dokaza da je njegova pomoć vojsci bosanskih Srba bila "konkretno usmerena" na činjenje zločina. Da bi se to moglo učiniti, reanimiran je paragraf jedne presude iz 1999. godine, po kojem je takva - "konkretna usmerenost" - neophodan uslov da bi se neko osudio za pomaganje i podržavanje zločina. Kineski sudija Liu se nije složio sa takvim zaključkom, ukazujući da kriterij "konkretne usmerenosti" nije ni dosledno ni strogo primenjivan u tribunalovoj sudskoj praksi, niti predstavlja neophodan uslov za osudu. Ostao je, međutim, u manjini.

Za razliku od predmeta Gotovina-Markač, gde je "standard 200 metara" prvo proglašen "kamenom temeljcem" prvostepene presude a zatim je, bez upuštanja u analizu ukupnih dokaza, izvučen iz temelja tako da se čitava konstrukcija urušila, u slučaju Perišić Žalbeno veće je činjenične nalaze prvostepene presude propustilo kroz sito "konkretne usmerenosti". Sito je, međutim, bilo tako gusto da ništa nije prošlo.

Većina u Žalbenom veću kaže: jeste da je Pretresno veće zaključilo da je strategija Vojske Republike Srpske bila "neraskidivo povezana sa vršenjem zločina protiv civila", ali se nigde ne navodi da su "sve akcije VRS u Srebrenici i Sarajevu bile kriminalne prirode", već "samo neke".

Dalje: jeste da je pomoć iz Srbije bila veoma obimna, ali VRS nije bila "isključivo zločinačka organizacija" već je ponekad izvodila i legitimne vojne akcije, sa čime "nije nespojiva" pomoć u oružju, municiji, obuci, ljudstvu, vojnim vezama i slično.

Onda: tačno je da su neki od pripadnika Vojske Jugoslavije upućenih u VRS počinili zločine... ali to ne znači da ih je Perišić tamo "konkretno usmerio" da bi to činili.

Tačno je, takođe, da je Perišić znao da VRS čini zločine i da je uprkos tome nastavio da upućuje pomoć u oružju, municiji i ljudstvu, ali ni to nije dovoljno da se zaključi da je ta pomoć bila "konkretno usmerena" na zločine.

Sve to bi, priznaje većina, mogli biti posredni dokazi da je pomoć zaista bila usmerena na zločine, ali da bi se Perišić proglasio krivim i osudio za pomaganje i podržavanje tih zločina nisu dovoljni posredni dokazi. Za osudu je nužno da to bude "jedino razumno tumačenje dokaza".

Većina smatra da ima i drugih "razumnih tumačenja" i navodi jedno. Razumno je, po njoj, tumačenje da je Beograd usmeravao obimnu vojnu pomoć VRS kao podršku njihovim ratnim naporima, a ne zločinima, dok je Perišić samo provodio politiku koju je definisao Vrhovni savet odbrane i "administrirao" pomoć slatu preko Drine.

Sužavanje koncepta individualne odgovornosti praćeno je ekspanzijom granica razuma, odnosno "razumnih tumačenja." Dovoljno je setiti se kako je većina u presudi Gotovini i Markaču protumačila čuvene Tuđmanove reči sa Brionskog sastanka uoči operacije "Oluja", da srpskim civilima treba "ostaviti put za beg"... a istovremeno im "jamčiti tobože ljudska prava". A to bi se, prema većini Žalbenog veća u predmetu Gotovina i Markač, moglo razumno tumačiti kao pokušaj "pomoći civilima da privremeno napuste područje konflikta da bi se ostvarila legitimna vojna prednost i smanjio broj žrtava". Takvo rezonovanje većine je, podsetimo, sudija Pokar/Pocar u svom protivnom mišljenju okarakterisao "naprosto grotesknim".

Dijeljenje sadržaja