Opisujući uslove u logoru Trnopolje, prijedorski doktor Idriz Merdžanić naveo da su većinu zatočenika činili žene, deca i starci koji su "stočnim vagonima i kamionima" posle kratkotrajnog boravka transportovani van srpske teritorije. Svedok razjasnio činjenicu da su se tokom posete stranih novinara Trnopolju logoraši mogli videti sa obe strane bodljikave žice

Svedočeći na suđenju Ratku Mladiću, doktor Idriz Merdžanić iz Prijedora je rekao da je svrha postojanja logora Trnopolje bila "etničko čišćenje", jer su u njega dovođeni civili – uglavnom žene, deca i starci – koji su prethodno isterani iz svojih kuća. Potom su, kaže, stočnim vagonima i kamionima iseljavani sa teritorije opštine Prijedor koju su Srbi smatrali svojom.

Doktor Merdžanić je bio jedan od malobrojnih vojno sposobnih muškaraca zatočenih u Trnopolju i tokom boravka je u zatvoreničkoj ambulanti pomagao premlaćenim i iznemoglim muslimanskim i hrvatskim civilima. U logor je dospeo krajem maja nakon ulaska srpskih snaga u Kozarac, gde je radio u lokalnom domu zdravlja. Kozarac je, kaže, prvo žestoko granatiran, a potom su 26. maja 1992. godine njegovi meštani pohapšeni i autobusima odvedeni u prijedorske logore – žene i deca uglavnom u Trnopolje, a vojno sposobni muškarci u Omarsku i Keraterm. Kuće su pritom opljačkane i spaljene, baš kao i džamije i katoličke crkve, sve sa ciljem da se, kako je objasnio, meštani "ne bi imali gde vratiti". Sličnu sudbinu doživela su, tvrdi, i druga prijedorska sela, tako da se vremenom broj zatočenika tri pomenuta logora povećavao.

U izjavi tužiocima iz avgusta 2000. godine koja je danas uvedena u dokaze svedok je rekao da su uslovi u Trnopolju bili "nehumani" i da su zatočenici prebijani, silovani i ubijani. Smatra da su za nasilje nad njima znali komandant logora major Slobodan Kuruzović i njegov zamenik Slavko Puhalić. Seća se da su obojica nosili maskirne, a stražari obične sivo-maslinaste vojne uniforme.

Do naglog povećanja broja muškaraca u Trnopolju došlo je neposredno pre 4. avgusta 1992. godine kada je po odobrenju Radovana Karadžića prijedorske logore posetila grupa stranih novinara. Tada je, objašnjava Merdžanić, iz Omarske deo zatočenika prebačen u Manjaču, a deo u Trnopolje, dok su ostalima doneseni kreveti i hrana kako bi se novinarima situacija predočila boljom nego što jeste. U isto vreme, logor Keraterm je skroz ispražnjen, a deo zatočenika je prebačen u Trnopolje gde su unutar logora odeljeni bodljikavom žicom od ostalih logoraša. Upravo oni su, kaže svedok, zabeleženi kamerom britanske TV ekipe koju je predvodila Peni Maršal/Penny Marshall, što objašnjava zašto su se zatočenici mogli videti sa obe strane žice.

Na pitanje Mladićevog branioca zašto bi neko unutar logora stavljao žicu uoči posete novinara a skidao je kada oni odu, svedok je objasnio da Trnopolje nije bilo predviđeno za posetu, ali da su novinari pri povratku iz Omarske prolazeći pored logora zahtevali da ga obiđu. Nakon emitovanja snimaka Peni Maršal i fotografija prebijenih zatočenika koje joj je svedok krišom doturio, ta žica uklonjena i pridošlicama iz Keraterma je omogućen kontakt sa ostalim logorašima. Merdžanić kaže da je od njih čuo za ubistvo oko 200 muškaraca u jednom od hangara u Keratermu uoči premeštanja u Trnopolje, dok su im ljudi iz Omarske govorili o mučenjima i ubistvima u takozvanoj Beloj kući.

Branilac je nastojano da odrekne vezu logorske uprave i stražara sa vojskom na čijem je čelu bio optuženi Mladić, ali svedok, osim što je ponovio da su ovi bili u vojnim uniformama, nije mogao o tome više da kaže. Na pitanje da li su neki stražari pokušavali da pomognu logorašima, rekao je da "nikada nije tvrdio da su svi Srbi loši" i da su osim stražara njemu i drugim zatočenicima pomagali i neki srpski civili.

Doktor Merdžanić je iz logora pušten 30. septembra 1992. godine i kaže da se ratnih događaja seća samo kad dođe u Hag da svedoči, a da po povratku kući "zatvori tu knjigu i više o tome ne razmišlja".

Dijeljenje sadržaja