Mada u Republici Srpskoj 1992. nije proglašeno ratno stanje, penzionisani general VRS Slavko Lisica je "podrazumevao da je u ratu" zbog čega su, kako tvrdi, svi, uključujući i policiju, morali da izvršavaju njegova naređenja "bez pogovora". Tužiteljica dokazuje da su odgovornosti vojnih komandanata ipak bile "ograničene"

Tužiteljica Korner je u unakrsnom ispitivanju penzionisanog generala Slavka Lisice, sugerisala da je svedok "hteo" da sve u njegovoj zoni odgovornosti bude pod vojnom komandom, ali da u stvarnosti "nije bilo tako". Lisica je 1992. godine obavljao dužnost komandanta Taktičke grupe 3 Prvog krajiškog korpusa VRS.

Po tužilaštvu, u Srpskoj republici Bosni i Hercegovini 1992. nije proglašeno ratno stanje već samo stanje neposredne ratne opasnosti, pa su odgovornosti vojnog komandanta uključujući i Lisicu, bile "ograničene" i on nije imao kontrolu nad "svim i svačim", kako je tvrdio u odgovorima na pitanja sudija. Lisica je objasnio da kad se proglasi ratno stanje postoji "zakonsko uporište" da se upotrebljavaju svi resursi na datoj teritoriji za oružanu borbu pa je zbog toga i tražio da se situacija reguliše pravno što "Karadžić i Vrhovna komanda", međutim, nisu učinili. On je, tvrdi, "u praksi" ipak podrazumevao da je "u ratu", pa su svi morali da izvršavaju njegovo naređenje "bez pogovora".

Tužiteljica je potom ukazivala da su na terenu postojale dve linije komandovanja - policijska i vojna - i da je Lisica kao komandant morao da formuliše svoja naređenja kao zahteve, pošto nije proglašeno ratno stanje. Svedok je ponovio da se "u njegovoj zoni postupalo kao da je ratno stanje" dodajući, međutim, da je policija verovatno morala da izveštava "ministra unutrašnjih poslova u nepostojećoj državi" koji bi, veruje, "verovatno morao da kaže -postupi kako ti kaže pukovnik".

Lisica je u izjavi istražiteljima tvrdio da je policija odgovorna za krivična dela koja počine policajci, uz ogradu da u borbenim dejstvima ne postoji mogućnost da se počini krivično delo. "Ko oduzme život civilima, bolje da se sam ubije, nego da ga ja ubijem", rekao je Lisica tada. Danas je potvrdio da policajac, i kada je pretpotčinjen vojsci, ostaje policajac… ali je "u rovu, ispod bukve a ne u selu". Takođe je rekao da se u ratnoj situaciji za zločine odgovaralo vojnom sudstvu ali pošto tih sudova nije bilo, onda je komandant bio "vojni sudija".

Odgovarajući na pitanja branioca Miće Stanišića, svedok je potvrdio da je komandant Prvog krajiškog korpusa koristio zakonska ovlašćenja kada je naredio da se u "izvođenju borbenih dejstava sve snage milicije stavljaju pod komandanta zone, koji odlučuje o njihovoj upotrebi". Svedok je takođe potvrdio da je "i sam" mogao da naredi načelniku SJB ili čak načelniku Centra bezbednosti da mu pretpotčini određeni broj policajaca.

U kratkom unakrsnom ispitivanju, branilac Stojana Župljanina je sugerisao da su, po zakonu,"oružane snage u ratnom stanju od trenutka proglašenja tog stanja, odnosno od trenutka kada počne oružani napad" koji se, rekao je branilac, "desio 1991. godine kad je počeo sukob u Hrvatskoj". To je, po tužiteljici, nova teza odbrane zbog čega je tražila da joj se dozvoli da pozove dodatnog svedoka eksperta koji će dati iskaz na tu temu.

Iskaz trećeg i poslednjeg svedoka Pretresnog veća, Tomislava Kovača, zakazan je za 7. i 8. mart. Kovač je 1992. godine obavljao dužnost zamenika ministra unutrašnjih poslova, Miće Stanišića, koji je sa Stojanom Župljaninom, bivšim načelnikom policije u banjalučkoj regiji, optužen za zločine nad Hrvatima i Muslimanima počinjene u 20 opština Bosne i Hercegovine 1992. godine.

Dijeljenje sadržaja