Dokumenti VSO o logističkoj pomoći VJ vojskama bosanskih i krajinskih Srba (2)

Zapisnicima Vrhovnog saveta odbrane tužilaštvo je na suđenju Momčilu Perišiću dokazivalo da je Vojska Jugoslavije, osim oficirskim kadrom, vojske bosanskih i krajinskih Srba snabdevala i "velikim količinama naoružanja, municije, materijala i druge logističke pomoći potrebne za činjenje zločina" u Sarajevu, Srebrenici i Zagrebu. Relevantne zapisnike sa sednica Vrhovnog saveta odbrane možete čitati ovde

Prema nedavno obelodanjenim zapisnicima Vrhovnog saveta odbrane, uvedenim u dokaze na suđenju generalu Momčilu Perišiću, na 6. sednici VSO održanoj 9. decembra 1992. godine predsednik Srbije Slobodan Milošević je ukazao da "treba videti šta im možemo pomoći, šta im je najpotrebnije i šta traže od sredstava i tehnike". Oni koje treba pomoći su, jasno, vojske bosanskih i krajinskih Srba, angažovane u ratovima u kojima "Srbija nije učestvovala."

Dva meseca kasnije, 10. februara 1993. godine, tadašnji načelnik Generalštaba VJ general Života Panić raportira Savetu da je VJ "dala kompletnu opremu za formiranje jednog korpusa" Srpskoj vojsci Krajine (SVK), kao i da su "zahtevi posebno veliki u odnosu na pešadijsku municiju", a najveći problem je "u nabavci artiljerijske i tenkovske municije".

Pored predsednika Srbije Miloševića i načelnika Generalštaba VJ Panića, članovi VSO su u to vreme bili i predsednici Jugoslavije i Crne Gore, Dobrica Ćosić i Momir Bulatović. Ćosića je u junu 1993. godine zamenio Zoran Lilić dok je general Perišić preuzeo funkciju načelnika Generalštaba u avgustu te godine. Sprovodećipolitiku VSO Perišić je, po tužiocu, nastavio da obezbeđuje "velike količine naoružanja, municije i druge logističke pomoći potrebne za činjenje zločina". Pomoć je, tvrdi tužilac, bila "obimna i značajna" i davana je "nezavisno od toga da li je trebalo da se upotrebi za legitimna borbena dejstva ili za zločine".

Na 14. sednici VSO, 11. oktobra 1993. godine, Perišić je ukazao da su bosanski Srbi i Srbi iz Srbije "jedinstven narod" a potom je to potvrdio na 17. sednici VSO u januaru 1994. godine kada je rekao da mu je za sanitetsko obezbeđenje potrebno 66 miliona uz obrazloženje da je VJ "sa dosadašnjim sredstvima lečila i leči i dalje sve ranjenike iz RS i RSK". Ukupna sredstva koja je VJ potraživala početkom 1994. godine iznosila su dve milijarde 325 dolara a uključivala su i "potrebe RS i RSK". Perišić je na istoj sednici tražio i "sredstva za obuku i školovanje" 4100 vojnika iz RS i RSK.

Navod iz optužnice da je Perišić "lično predložio" da se za VRS obezbedi sistem protivvazdušne odbrane koji će biti integrisan sa sistemom SRJ, po tužilaštvu dokazuje zapisnik sa 19. sednice od 16. marta 1994. Perišić je tada rekao: "Mi smo prošli put razmatrali da im damo jedan KUBOV sistem koji je u funkciji PVO zaštite. Pošto je ova gužva prošla, uz veliku diskretnost i tajnost, vozilo po vozilo bi prebacivali tamo... Preduzeli bismo sve mere da se to nikako ne otkrije".

Na tajnosti logističke podrške vojskama bosanskih i krajinskih Srba Perišić insistira i na 27. sednici VSO, 27. septembra 1994. godine. Predlaže da se SVK "dodele četiri broda kako bi formirali svoju rečnu flotilu". Na istoj sednici Momir Bulatović je obavestio Savet da je Ratko Mladić tražio "municiju za brdske topove 76 mm i ZIS-ove 76 mm". Po Bulatoviću, Mladić je "i dalje najrazumnija opcija i varijanta u RS".

Logistička podrška VRS i SVK je nastavljena i u 1995. godini, u vreme zvaničnog prekida odnosa Beograda i Pala i nezadovoljstva rukovodstva SRJ zbog poraza vojske krajinskih Srba u Zapadnoj Slavoniji. Na 37. sednici VSO, 13. juna 1995. Perišić je u okviru izlaganja o vojno političkoj situaciji u regionu zatražio saglasnost da "kao i do sad pruža određenu pomoć RS i RSK, pre svega u rezervnim delovima". Takođe se založio za "stvaranje preduslova za jedinstvenu vojsku, posebno tu mislim na RSK jer je u Republici Srpskoj naš mali uticaj".

Uoči napada VRS na Srebrenicu, tadašnji predsednik SRJ Zoran Lilić je na 38. sednici VSO 27. juna 1995. godine preneo molbe iz RS za pomoć u opremanju specijalne brigade policije, za nabavku radio-stanica "motorola" i za ustupanje kopije tehničke dokumentacije za proizvodnju municije. Po rečima tadašnjeg ministra odbrane SRJ Pavla Bulatovića, iz Republike Srpske traže 300 pušaka i 3000 mina. Budući da su odnosi sa RS u to vreme bili prekinuti, Momir Bulatolvić i Zoran Lilić su podsetili Savet da "oko ovih pitanja postoje odluke i nema razloga da se one menjaju".

Neposredno nakon "Oluje" i pada Krajine, na 41. sednici VSO 14. avgusta 1995, Perišićev zamenik Blagoje Kovačević u ime Generalštaba predlaže da se "reorganizuje SVK i pripremi za gerilsko ratovanje na izgubljenim prostorima RSK". Cilj takvih akcija je, kaže se, da se nanesu gubici ali i "da se stavi do znanja međunarodnoj zajednici da je to srpska zemlja i da narodi ne prihvataju politiku svršenog čina". Slobodan Milošević, međutim, smatra da bi bila "idiotska glupost" pomoći RSK nakon što su odlučili da izađu iz Krajine i izazvali egzodus "kada su imali sve uslove da se brane". Zar sada, upitao je Milošević, "to treba da bude razlog da Jugoslavija jurne tamo da brani te teritorije sa kojih su oni utekli kao zečevi?!".

Razočaran krahom SVK, predsednik SRJ Zoran Lilić je 12. septembra 1995. godine, na 44. sednici VSO ovako prokomentarisao zahtev Milana Martića da Beograd nastavi pomoć vojsci krajinskih Srba: "Po njihovom zahtevu, mi treba da formiramo novi kadrovski centar, da ulažemo nova sredstva, novu opremu". Takva izjava mogla bi da bude i konačna potvrda da su kadrovi, sredstva i oprema iz Beograd već jednom našli put do vojski bosanskih i krajinskih Srba.

Dijeljenje sadržaja