Dokumenti VSO o kadrovskoj pomoći VJ vojskama bosanskih i krajinskih Srba (1)

Zapisnici sa sednica Vrhovnog saveta odbrane SR Jugoslavije su, po tužilaštvu, među ključnim dokazima obimne kadrovske, logističke i materijalne podrške Beograda ratnim naporima bosanskih i krajinskih Srba. Momčilu Perišiću, tadašnjem načelniku Generalštaba VJ, suđeno je po optužbi da je tom podrškom značajno doprineo zločinima koje su zapovednici i pripadnici Vojske Republike Srpske i Srpske Vojske Krajine počinili u Sarajevu, Srebrenici i Zagrebu. Zapisnike sa sednica Vrhovnog saveta odbrane možete čitati ovde

Suđenje bivšem načelniku Generalštaba VJ, Momčilu Perišiću, zaključeno je 31. marta ove godine i sudije su se povukle na većanje, najavljujući da će presudu doneti "u dogledno vreme". Pred sam kraj suđenja Pretresno veće je skinulo oznaku poverljivosti sa zapisnika Vrhovnog saveta odbrane (VSO) omogućavajući tako uvid u značajan deo dokaznog materijala, uvedenog u spise na sednicama zatvorenim za javnost.

Prvi vid podrške Beograda ratnim naporima bosanskih i krajinskih Srba se, prema optužnici, ogledao u upućivanju oficira Vojske Jugoslavije (VJ) na službi u Vojsku Republike Srpske (VRS) i Srpsku Vojsku Krajine (SVK). Prema obelodanjenim zapisnicima VSO, začetak prakse "obezbeđivanja" oficirskog kadra za VRS i SVK sadržan je u odluci od 6. maja 1992. godine kojom tadašnji načelnik Generalštaba, Blagoje Adžić, propisuje da "svi (oficiri i vojnici) koji ostanu na teritoriji BiH ili koji se upućuju na tu teritoriju, zadržavaju sva prava kao i ostali pripadnici JNA"

Zapisnici, po tužilaštvu, pokazuju da je VJ i nakon 1992. godine, kada je dužnost načelnika Generalštaba preuzeo Momčilo Perišić, "nastavila da sprovodi politiku VSO i njegovih individualnih članova na obezbeđivanju i finansiranju većine oficira VRS i SVK" koji su od VJ dobijali platu, dodatke za učešće u borbenim zadacima za vreme službovanja u VRS i SVK, te druge beneficije i unapređenja.

Prema zapisniku sa 14. sednice VSO, 11. oktobra 1993. godine, Perišić je izložio kako je u praksi regulisan status oficira VJ u VRS: "Da bismo imali uporište, mi smo pripremili da predsednik države u svojstvu Vrhovnog komandanta izda jedno naređenje kojim bi regulisao status njima kao i starešinama ovde. A da ne bi neko mogao da nam prigovori, mi smo izmislili privremenu formaciju kod nas u VJ. Tu ih postavljamo, oni u stvari nisu tu, nego su tamo na dužnostima gde jesu". Perišić to ilustruje sledećim primerom: "U naredbama mi njima pišemo... komandant te i te jedinice raspoređen u školski korpus koji je kao ovde a on u stvari ide tamo".

Školski korpusi koji su "kao ovde a ustvari su tamo" su kasnije preimenovani u kadrovske centre: 30. za pripadnike VRS a 40. za pripadnike SVK. Osnovna funkcija kadrovskih centara je, po tužilaštvu, bila da se preko njih vrši isplata plata i penzija, obezbedi školovanje, zdravstveno osiguranje i stambeno obezbeđenje za pripadnike VJ upućene na službu u VRS i SVK.

Oficiri koji su upućivani na službu u VRS i SVK su, po tužilaštvu, birani po kriterijima koje je ustanovio Perišić. Neki su odabrani "zato što su rođeni u BiH ili Hrvatskoj a neki da bi uticali na sastav i karakter tih armija". Onima koji nisu hteli da idu je, prema tužilaštvu, prećeno "prinudnim odlaskom u prevremenu penziju". Kakav je bio Perišićev stav o oficirima koji odbijaju da služe u VRS i SVK svedoči sledeći izvod iz zapisnika sa 14. sednice VSO: "Ako nije spreman da se bori bilo gde, a to je jedinstven narod, o njemu treba razmišljati da li uopšte da bude u ovoj vojsci". Član VSO Momir Bulatović je upozorio da operaciju slanja oficira u VRS i SVK treba držati u strogoj tajnosti jer "ako ovo padne nekome u ruke, sankcije bi nam držali 10 godina".

Tužilaštvo je dokazivalo da je VJ obučavala i unapređivala oficira koji su služili u SVK i VRS. Unapređenja prekomandovanog ljudstva su, po tužilaštvu, "podizala moral oficira koji su služili izvan regularne VJ". Upravo o tome Perišić govori na 15. sednici VSO, 10. novembra 1993. godine: "Mi njima dajemo i moralnu podršku. Nije u pitanju samo stan ili neko egzistencijalno pitanje. To su ljudi koji nama svojom borbom obezbeđuju mir. Ja se zalažem, zato sam to i predložio da to dobiju, jer to je velika motivacija za njih. Time priznajemo da su oni, zaista uradili to što jesu".

Oficiri VJ koji su služili u VRS ili SVK su često "nominalno unapređivani u tim armijama da bi potom njihovi činovi bili konačno prihvaćeni u SRJ" kroz proces koji je, prema tužilaštvu, nazvan "verifikacija". Zapisnici VSO potvrđuju da je Perišić najčešće prihvatao preporuke iz VRS i SVK da se određenim oficirima dodeli čin.

Najznačajnije protivljenje predloženom unapređenju Perišić je izrazio na 37. sednici VSO 13. juna 1995. godine, šest nedelja nakon operacije Bljesak i pada Zapadne Slavonije. VSO je tada raspravljao o verifikaciji unapređenja Milana Čelektića i Dušana Lončara iz SVK. "Obzirom da postoji njihova krivica za stanje tamo, Generalštab je zauzeo stav da se ovo ne verifikuje", rekao je Perišić. Na istoj sednici je raspravljano i o verifikaciji činova generala VRS koji će u narednim nedeljama, prema presudama Tribunala, odigrati značajnu ulogu u zločinima počinjenim u Srebrenici i Žepi, među kojima su i Milan Gvero, Radivoje Miletić i Zdravko Tolimir, svi pripadnici 30. kadrovskog centra Generalštaba VJ.

Tužilaštvo tvrdi da je Perišić vršio efektivnu kontrolu nad "svim pripadnicima VJ koji su raspoređeni ili prekomandovani u VRS ili SVK preko 30. i 40. kadrovskog centra Generalštaba VJ". Tužilaštvo je dokazivalo da je jedna jedinica VJ raspoređena kao pojačanje VRS u opsadi Sarajeva tokom operacije "Pancir 2" krajem '93. i početkom '94. O tome je bilo reči na sednici VSO početkom februara 1994. godine kada je Perišić tvrdio da u RS "nema ni jedne jedine jedinice VJ", a Momir Bulatović ga podsetio da je tamo "bila ova padobranska brigada iz Beograda".

Mada je Milošević nakon odbijanja rukovodstva bosanskih Srba da prihvate mirovni plan odlučio da uskrati dalju pomoć VRS, Perišić se zalagao da "u granicama mogućeg, donesemo odluku ovde da se do daljnjeg njima isplaćuje plata u visini ranga, čina i položaja kao ovde". Milošević je na toj istoj, 31. sednici VSO, u vreme četvoromesečnog prekida vatre koji su potpisale ABiH i VRS, ukazao da je "nemoguće, ako oni krenu ponovo u razbuktavanje rata da to niko ne zna da mi finansiramo!". Momir Bulatović je još jednom upozorio da bi bio "mnogo srećniji da možemo da platimo po hiljadu i dve hiljade dinara te ljude ali da oni de facto ne budu sastavni deo VJ; oni jesu ovako sastavni deo VJ".

I nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma, tokom 1996. godine Beograd je nastavio da pruža kadrovsku podršku VRS. Prema zapisniku sa 58. sednice VSO, 21. novembra 1996. godine, Perišić je predložio da se nastavi isplata plata za 4846 vojnih i civilnih lica na službi u VRS, kao i finansiranje školovanja oko 650 osoba. Slobodan Milošević je tada istakao da je "strateški interes SRJ da VRS bude sposobna a ne da svojim slabostima isprovocira eventualnu agresiju i da tako dovede u pitanje opstanak RS... Najkraće rečeno, njima treba da pomognemo", zaključio je Milošević.

Dijeljenje sadržaja