Svedok Ivo Atlija kaže da je u prijedorskoj policijskoj stanici morao da potpiše izjavu kojom se "odriče svoje pokretne i nepokretne imovine". Iako u izjavi piše da to čini "doborovoljno", svedok navodi da je to uradio pošto je znao da u suprotnom "neće dobiti dozvolu da se izvuče iz tog pakla"

Ivo Atlija, Hrvat iz Prijedora, je danas na suđenju Mići Stanišiću i Stojanu Župljaninu svedočio o napadima srpskih snaga na sela u opštini Prijedor, za šta optužnica tereti bivše čelnike policije bosanskih Srba.

Atlija je 30. aprila 1992. godine na putu ka rudniku Ljubija u kojem je bio zaposlen, primetio brojne kontrolne punktove kojima su upravljali srpski vojnici i paravojska. Po dolasku u rudnik direktor Crnkić Ekrem ih je obavestio da je Srpska demokratska stranka (SDS) uz pomoć srpskih snaga prethodne noći preuzela vlast u gradu i preneo poruku svima da idu kućama, pošto se firme zatvaraju.

Od prijatelja Hrvata i Muslimana zaposlenih u sudu, policiji i opštini, svedok je saznao da su ih srpske snage sprečile da dođu na posao. Shvatio je, kaže, da je cilj iznenadne pojave većeg broja srpskih snaga u gradu da se nesrpskom stanovništvu ne dozvoli povratak na radna mesta i da Srbi preuzmu sve funkcije.

Svedok je potom otišao u hrvatsko selo u Briševo, gde su mu živeli roditelji i tu je ostao do napuštanja BiH u novembru '92. Tokom njegovog boravka Briševo je granatirano u dva navrata, krajem maja i jula. Nakon prvog napada srpski komandant im rekao da je to samo "upozorenje šta će biti ako ne budu lojalni".

Sa brda u Briševu svedok je mogao da posmatra granatiranje Hambarina i Kozarca, a od izbeglih meštana tih sela je saznao da su muškarci ubijani ili odvođeni u logore, a žene silovane, kuće pljačkane i paljene. Napadi na Kozarac i Hambarine, prema optužbi, dokazuju koordinirane akcije vojnih i policijskih snaga. Tužilaštvo navodi da je tokom napada ubijeno najmanje 800 muslimanskih civila, dok je većina uhapšenih muškaraca zatvorena u logore Omarska i Keraterm.

Svedok tvrdi da od maja do novembra nesrbi nisu mogli slobodno da se kreću, kao i da je za odlazak u Prijedor bila potrebna posebna dozvola. Da bi dobio dozvolu za napuštanje Prijedora, svedok je unovembru 1992. morao u policijskoj stanici da potpiše izjavu kojom se "dobrovoljno odriče svoje pokretne i nepokretne imovine". Pristao je na to pošto je, kako je rekao, znao da u suprotnom "neće dobiti dozvolu da se izvuče iz tog pakla".

U petominutnom unakrsnom ispitivanju branilac Stojana Župljanina ukazao je da Atlija nije video da su pripadnici policije učestvovali u napadima na sela, s čim se svedok složio i dodao da je bio predaleko kako bi razaznao uniforme, već da je samo mogao da vidi kuće u plamenu. Branilac je još naveo da u dokumentu kojim se odriče imovine nije precizirao šta sve poseduje, već se "generalno odrekao" svega, što je svedok potvrdio.

Suđenje za zločine srpske policije nad bosanskim Hrvatima i Muslimanima tokom 1992. godine nastavljeno je iskazom novog svedoka optužbe, na sednici koja je u celosti zatvorena za javnost.

Dijeljenje sadržaja