INTERVIEW SENSE:

"Od predsednika Miloševića nije tražena saglasnost kada je Tribunal uspostavljan; njega niko ne pita za strukturu Tribunala i to je vrlo jasno. Sigurna sam da se on ne bi saglasio sa uspostavljanjem Tribunala, ali je činjenica da ga niko nije pitao, niti je trebalo da ga pita"


Mirko Klarin: Nakon vaše najave da ćete predvoditi istražiteljski tim za Kosovo, beogradske vlasti su ponovile zvanični stav da Tribunal nema nikakvu nadležnost na Kosovu. Jedan od njihovih argumenata je da u sporazumu Milošević-Holbruk nema ničeg o ulozi Tribunala na Kosovu. Na osnovu čega vi tvrdite suprotno? I može li vaša nadležnost da bude predmet pregovora?

Louise Arbour: Ne, ne može. Potpuno je beznačajno, po mom mišljenju, to što u sporazumu Holbruk-Milošević nema nikakvih odredbi o Tribunalu. Nadležnost Tribunala i moja puna ovlašćenja da istražujem proizlaze, kao što znate, iz rezolucije Saveta bezbednosti kojom je stvoren ovaj Tribunal. Niko, izuzev Saveta bezbednosti, ne može to da promeni. Jasno je da to nije uslovljeno bilo čijom saglasnošću, pa ni saglasnošću vlade SR Jugoslavije. Savet bezbednosti je delovao na osnovu Glave VII Povelje, koja ga ovlašćuje da može da nadglasa i isključi saglasnost suverene države - u situacijama koje ugrožavaju međunarodni mir i bezbednost. Od predsednika Miloševića nije tražena saglasnost kada je Tribunal uspostavljan; njega niko ne pita za strukturu Tribunala i to je vrlo jasno. Sigurna sam da se on ne bi saglasio sa uspostavljanjem Tribunala, ali je činjenica da ga niko nije pitao, niti je trebalo da ga pita. Niti je od njega traženo da se saglasi sa strukturom i nadležnošću ovog Tribunala. Njemu, niti bilo kome drugom izuzev SB, nije dozvoljeno da potvrđuje ili menja tu nadležnost. Zbog toga, taj sporazum nema apsolutno nikakvog značaja za našu nadležnost.

M.K.: U slučaju da ne odete na Kosovo, da li će to biti kraj vaše kosovske istrage?

L.A.: Neće, naravno. Ta istraga je u toku, mi ćemo je nastaviti svim sredstvima koja su nam na raspolaganju. Izabrali smo, i to uvek pokušavamo, da se ne konfrontiramo, da ne tražimo sukob sa bilo kojom od tih vlasti. Imali smo istražitelje na Kosovu, a čak ukoliko bi nam sada u potpunosti uskratili pristup - što bi bilo krajnje nezakonito i sigurna sam da ne bi bilo tolerisano od strane međunarodne zajednice - ali cak i sa takvim ometanjem imamo na raspolaganju dovoljno sredstva da nastavimo tu istragu i, nadam se, privedemo je kraju.

M.K.: Kakvog će, međutim, smisla imati kosovska istraga - ukoliko budete u stanju da je nastavite - ako oni koje eventualno optužite... nastave da uživaju imunitet i nekažnjivost pod zaštitom njihove vlade, kao i ostali do sada optuženi?

L.A.: Da bismo predupredili takvu nesrećnu mogućnost, kao što znate, istovremeno sa pokretanjem kosovske istrage ponovo sam aktivirala i zabrinjavajući slučaj izostalog hapšenja i predaje Hagu trojice optuženih za koje su beogradskim vlastima, mislim još 1995, zvanično uručene međunarodne poternice. Reč je o trojici oficira bivše JNA koji su bili optuženi zajedno sa Slavkom Dokmanovićem. Preuzela sam inicijativu i tražila od predsednika Tribunala da taj slučaj ponovo iznese pred Savet bezbednosti, upravo da bih izložila, na prikladan način, sve posledice naše akcije, na Kosovu i drugde. Dakle, da osiguram da u slučaju da nađemo dovoljno dokaza da su zločini pod našom nadležnošću zaista počinjeni i ako podignemo optužnice... upozorim na moguće oklevanje vlasti da izvrše naše naloge za hapšenje. Ta stvar je, kao što znate, pred Savetom bezbednosti i nadam se da ćemo od njega i dalje dobijati podršku kakvu smo do sada imali, kojom se reafirmiše naša nadležnost.

M.K.: Pored kosovske, vi vodite istrage i u drugim delovima bivše Jugoslavije. Da li ste zadovoljni saradnjom vlasti drugih država i entiteta sa vašim istražiteljima? Posebno ako se te istrage odnose na zločine koje su navodno počinile snage pod komandom i kontrolom tih vlasti?

L.A.: Sad ste, mislim, dotakli pravi problem. Kao što znate, mi smo sada vrlo velika i kompleksna operacija i teško je davati procene saradnje pojedinih država i entiteta, jer je to mnogo složenije pitanje od neke uopštene procene. Kao što možete zamisliti - sigurna sam da to za vas nije novost - vlade su kao i ljudi. Ponašaju se na način koji smatraju da je u njihovom najboljem interesu. Nekada su u zabludi, pogrešno procenjuju šta je njihov najbolji interes, ali u većini slučajeva vlade čine ono što misle da služi njihovim ciljevima. A kada misle da nešto ne služi tim ciljevima, one to ne čine. Ne iznenađuje, zato, da je većina vlada u razumnoj meri sklona da sarađuje sa nama kada procenjuju da to služi njihovim interesima. Na primer, ako vodimo istragu o žrtvama kojima je ta vlada naklonjena - zbog njihovog etničkog porekla ili iz bilo kod drugog razloga - one teže da budu prilično kooperativne i uslužne. Mnogo su, međutim, manje sklone da sarađuju kada istražujemo nešto što te vlade procenjuju da nije u njihovom interesu - kada im se, na primer, učini da ciljamo na osumnjičene koje bi one htele da zaklone od našeg ispitivanja. Mislim da je važno razumeti tu pozadinu. Imamo, naravno, različiti stepen saradnje u pitanju hapšenja i predaje s jedne, te u omogućavanju pristupa dokaznom materijalu, s druge strane. Hrvatska je vrlo dobar primer za to. S jedne strane, bila je iznenađujuće kooperativna u omogućavanju dobrovoljne predaje jednog broja bosanskih Hrvata koji su sami došli u Hag uz, kako mi je rečeno, značajan stepen saradnje hrvatskih vlasti, koje su podstakle njihovu inicijativu. S druge strane, poznat vam je spor oko dostavljanja dokaznog materijala, koji imamo u Blaškićevom slučaju, kojim se dovode u pitanje naša ovlašćenja da pribavimo dokumente iz Zagreba. Stav vlasti je u tom pogledu krajnje nezadovoljavajući i ne mislim da ispunjava minimalne standarde kooperativnosti koje zahteva Statut. Dakle, stepen saradnje varira, od oblasti do oblasti, ali je jasno da je ta saradnja ponekad veoma siromašna.

M.K.: Preuzimajući položaj glavnog tužioca, pre dve godine, obećali ste da ćete prioritet u istrazi dati ljudima koji bi trebalo da budu najodgovorniji, dakle liderima. Međutim, sa izuzetkom Karadžića i Mladića, i u nešto manjem stepenu Blaškića i Kordića, nismo, do sada, videli stvarne lidere među optuženima. Zašto?

L.A.: Od kako sam preuzela ovaj položaj, niste videli ni mnogo optužnica. Niste, dakle, videli nikakve konkretne nagoveštaje da li ja zaista sprovodim politiku koju sam najavila. Delom je to zato što sam uvela praksu - koja se u svim slučajevima dosad pokazala uspešnom - da ubedim Sud da mi odobri neobjavljivanje optužnica. Ja sam u potpunosti posvećena strategiji da naše istrage moraju da idu toliko daleko lancem komandovanja... dokle nas dokazi mogu dovesti. Mislim da je to ono što je i Savet bezbednosti od nas očekivao kada nas je stvorio. No to je, na žalost, daleko sporiji istražni postupak nego onaj kada istražujemo počinioce koji su nađeni na mestu zločina. Taj proces je, neizbežno, mnogo mukotrpniji, mnogo teži od istrage na mestu zločina i podizanja optužnice protiv neposrednog izvršioca. Dokazi nisu toliko očigledni, nisu toliko dostupni i nužan je visoki stepen prefinjenosti da bi se sagledala vojna, paravojna i politička struktura i na prav! i način shvatio lanac komandovanja. Konačno, što je još složenije - a što znamo da je tačno kako za konflikt u bivšoj Jugoslaviji, tako i za onaj u Ruandi - ono što izgleda da je komandna struktura - na papiru ili po zakonu - nije nužno ono što je bilo u stvarnosti. Sve to je, naravno, neophodno istraživati u skladu sa kriminalnim standardima dokazivanja, da bismo utvrdili i razumeli kakva je komandna struktura bila na papiru, a kakva je u realnosti bila stvarna vlast. Mi i dalje radimo na toj strategiji, ali to traži puno vremena, prefinjenosti i energije da bi donelo plodove. Ali, doneće ih.

M.K.: Viši sud u Londonu je nedavno presudio da Pinoche uživa imunitet od hapšenja, budući da je u vreme kada su izvršeni navodni zločini - bio šef države. Mogu li šefovi država koje su u vašoj nadležnosti računati na isti imunitet... jednom kada i oni postanu "bivši"?

L.A.: Ne. Naravno da ne! I to je jedna od zanimljivosti u razvoju koji pratimo, uključujući i slučaj koji pominjete. Slučaj Pinočea je zanimljiv i zato što ilustruje napetosti između političkih težnji država i spremnosti vlasti da se ne slože sa njihovim pravosudnim institucijama. Vidite igru između španskog sudije, čije su akcije mogle ali nisu morale da odgovaraju njegovoj vladi, koji se obraća engleskom sudu... čije odluke mogu ali i ne moraju da dobiju naklonost britanske vlade. To je veoma zdrav razvoj u zrelim demokratijama. Zaštita najosnovnijih ljudskih prava nalazi svoje pravo mesto na sudu i mislim da je interesantno sada pratiti političku i pravosudnu "igru" oko tih pitanja, kako na unutrašnjem tako i na međunarodnom planu?

M.K.: Niste, ipak, odgovorili zašto doktrina imuniteta bivših šefova države ne važi za Tribunal?

L.A.: To je izričito, to je izričito... U dva ad-hok Tribunala stav je izričit: "službeni položaj bilo koje optužene osobe, bila ona šef države ili vlade, neće takvu osobu osloboditi krivične odgovornosti niti će joj se zbog toga ublažiti kazna." Upravo suprotno! U članu 7 stav 3 Statuta se utvrđuje posebna odgovornost komandanata i osoba koje su imale nadređenu poziciju vlasti, za dela koja su izvršili njihovi podređeni, a ako su ovi znali ili imali razloga da znaju da se vrše zločini. Na međunarodnom planu, sada i u budućnosti, pitanja imuniteta neće biti prepreka, cak i ako tako ostane u nacionalnim sudovima, što još ne znamo. Kakva god bila odluka Doma lordova u slučaju Pinoche, ona će važiti samo za Englesku i ni po čemu nije nužno da će se isti imunitet priznavati drugde. Razvija se, dakle, čitava jedna nova oblast prava. Ali, jasno je da pitanje imuniteta neće biti prepreka za međunarodne sudove.

M.K.: Mada ste priznali kako to "može da zvuči naivno", pre godinu dana, u našem prvom intervjuu, rekli ste ćete lidere u Beogradu, Zagrebu i Sarajevu pokušati da ubedite da sarađuju sa Tribunalom i izvršavaju njegove naloge - ne tako što ćete im pretiti posledicama odbijanja saradnje, već tako što ćete im objasniti "koristi saradnje". Da li ste pokusali i s kakvim uspehom?

K.M.: Možda i jeste zvučalo naivno, Sada, sa iskustvom koje sam stekla, mislim da treba da radimo obe stvari. Ne bih htela mnogo da koristim reč "pretnja", ali mislim da treba vrlo jasno da predočimo SR Jugoslaviji da smo ozbiljni i da ćemo insistirati na izvršavanju naših naloga. Ali, to ne znači da ne treba da koristimo i drugo: da narodima bivše Jugoslavije pokažemo šta radimo i omogućimo im da oni sagledaju prednosti saradnje. Ne verujem da bilo ko želi da bude izolovan. Mislim, zato, da ljudima treba dati više informacija da bi shvatili zašto je Tribunal tu, kako funkcioniše i da se tu zaista vode poštena suđenja.

M.K.: U poslednja dva meseca vodili ste intenzivnu prepisku sa Savetom bezbednosti. Napisali ste dva pisma u kojem ste ga obavestili o produženom odbijanju vlade SRJ da sarađuje sa Tribunalom i, posebno, da preda trojicu oficira bivše JNA koji su optuženi za masakr u Vukovaru. Pored toga, lično ste se, povodom istog problema, obratili Savetu bezbednosti. Da li ste zadovoljni njegovim odgovorom?

K.M.: Savet bezbednosti nije odgovorio na pismo koje sam mu uputila povodom trojice optuženih koji nisu uhapšeni. Pošto još nisu odgovorili, ne mogu vam reči da li sam zadovoljna. Nadam se da to opet ne zvuči naivno, ali verujem da će Savet bezbednosti taj problem shvatiti veoma ozbiljno. Jer nas je stvorio Savet bezbednosti, mi smo njegova tvorevina, njegovo dete da tako kažem, mi smo rezultat njegovog verovanja da je Sud najbolji način da se doprinese miru i bezbednosti u bivšoj Jugoslaviji. Zbog toga se veoma nadam da će oni pozitivno odgovoriti na naš zahtev.

M.K.: Da li činjenica da ste Savet bezbednosti obavestili samo o "slučaju SRJ" znači da ste zadovoljni stepenom u kojem ostale države i entiteti sarađuju sa Tribunalom i izvršavaju njegove naloge? Šta se dogodilo sa "obavezujućim nalogom" Hrvatskoj za predaju dokumenata koji se odnose na slučaj generala Blaškića: da li je Federacija BiH predala tražene dokumente i šta je sa onih 25 javno optuženih koji i dalje žive, ili se kriju, u Republici Srpskoj?

K.M.: Ako me pitate da li sam zadovoljna ponašanjem ostalih država i entiteta u bivšoj Jugoslaviji, moj odgovor je: ne. U pismu Savetu bezbednosti fokusirala sam se na jedan poseban slučaj neizvršavanja naših naloga i pokušala da se taj slučaj razreši. Što se tiče "obavezujućih naloga" Hrvatskoj za dostavljanje dokaznog materijala, Žalbeno veće je to vratilo Pretresnom veću koje je taj nalog izdalo, a ako ono ne bude u stanju da problem reši, slučaj će se ponovo naći pred Žalbenim većem, i zbog toga ne mogu da govorim o njemu. U Republici Srpskoj, dok je premijer bio gospodin Dodik, došlo je do poboljšanja odnosa sa Tribunalom. Dokaz za to je i činjenica da smo na privremenu slobodu pustili jednog optuženog, na osnovu kaucije koju je ponudila Republika Srpska kao i osnovu njenih garancija da će se optuženi vratiti na suđenje. Tužilaštvo je, takođe, otvorilo svoj Ured u Banja Luci, tako da mogu reči da su uspostavljeni dobri odnosi sa Republikom Srpskom. Ali, ostaje još puno toga da se uradi i to je jedna od stvari na koje želim da se usredsredim?

M.K.: Ovog vikenda trebalo bi da budete u Beogradu, gde vas zvanično smatraju predsednikom jedne "ilegalne institucije", stvorene u suprotnosti sa međunarodnim pravom. Upravo tako je, ovih dana, Tribunal opisao ministar pravde SRJ. Ko je, po vašem mišljenju, u sukobu sa međunarodnim pravom: Tribunal ili ministar pravde SRJ?

K.M.: Nema nikakve sumnje da mi nismo "ilegalna institucija." Stvoreni smo zakonito, od strane Saveta bezbednosti, tako da se po meni ne može postavljati pitanje naše legalnosti. Kao što znate to pitanje je prvi put pokrenuto u predmetu Tadić i Žalbeno veće je podrobno preispitalo način na koji je Tribunal osnovan i zaključilo da smo zakonito ustanovljeni. O tome, dakle, nema nikakve sumnje. Ako bih išta rekla ministru pravde, onda bi to bilo da je ilegalan stav SR Jugoslavije da neće izručiti optužene - oni koriste termin "ekstradicija", što je pogrešno, jer se radi o "transferu", tj. prebacivanju - zato što im Ustav to zabranjuje kada su u pitanju građani SRJ. E, pa to je ilegalno, jer je po međunarodnom pravu jasna obaveza država da sarađuju sa Tribunalom, a izvršavanja njegovih naloga ima prvenstvo nad i starije je od Ustava bilo koje države. Ne možete mahati Ustavom i govoriti: "On nam zabranjuje ekstradiciju!" Vi ne izručujete optužene Tribunalu, vi ih predajete na osnovu naloga Tribunala, kojeg je stvorio Savet bezbednosti i zakonski obavezao države da s njim sarađuju.

M.K.: Oštro ste reagovali na medijske izveštaje da sporazum o Kosovu, postignut između predsednika Miloševića i ambasadora Holbruka, ne sadrži nikakve izričite odredbe kojima bi se osiguralo poštovanje naloga Tribunala od strane SR Jugoslavije. Zašto mislite da su takve odredbe neophodne? U Dejtonskom sporazumu - koji je pravno mnogo više obavezujući dokument - imate vrlo izričite odredbe o obavezi saradnje... ali bez ikakvog efekta?

K.M.: Ne znam da li sam oštro reagovala, ali se nadam da je to poruka koju sam poslala, jer sam htela da reagujem oštro. Nečinjenje je ponekad ravno činjenju. Drugim rečima, propuštanje da se ukaze na neku obavezu - može da bude implicitno saglašavanje da nema nikakvih obaveza! Vi ste u pravu: nije nam potrebno da se u sporazumu potvrđuje naš autoritet. Ali ono što me zabrinjava, jeste da bi izostavljanje toga moglo da predstavlja prećutno saglašavanje da više nema mesta za bilo kakvu ulogu Tribunala. A jasno je da Tribunal još ima ulogu, pravnu ulogu. Još nismo priveli kraju naš posao. Pred nama je još dugi put.

M.K.: Tokom proteklog leta u Pritvorskoj jedinici odigrala su se dva tragična događaja, sa smrću dvojice pritvorenika. Bilo je, takođe, izveštaja o nezadovoljstvu ostalih pritvorenika, koji su vam o tome pisali i sa vama se sastali. Šta je učinjeno da bi se sprečilo ponavljanje sličnih tragedija i da se poboljšaju uslovi u Pritvorskoj jedinici?

K.M.: Imala sam tri sastanka sa pritvorenicima, čim sam se vratila sa odsustva. Ne znam kako se osoba u pritvoru može sprečiti da izvrši samoubistvo, ili kako se bilo ko i bilo gde može sprečiti da to učini. Ako su na to rešeni, veoma ih je teško zaustaviti. Ali ono sto smo mogli da učinimo bilo je da se sastanemo sa pritvorenicima koji su imali listu sa, mislim, 13 različitih primedbi. Sekretar suda i ja smo s njima razgovarali. Ja sam im zatim pisala i obavestila ih o merama koje smo preduzeli u vezi sa njihovom situacijom. Jedna od primarnih briga Tribunala jeste uspostavi veću kontrolu nad lekarima koji pružaju zdravstvene usluge. Kada kažem "kontrola" ne mislim, naravno, da mi treba da radimo njihov posao, jer nismo u lekarskoj već u pravnoj profesiji. Ali, potrebno je da lekari budu tamo redovnije i češće. To je dogovoreno, tako da će od sada lekar biti tamo dva puta sedmično, pritvorenici će znati kada dolazi i moći će da zakazuju preglede, ako žele. Nastavićemo, naravno, i sa onim što smo do sada radili. Imamo psihijatra i psihologa, iz SR Jugoslavije, koji redovno obilaze pritvorenike. Dalje, organizovaćemo kurs engleskoj jezika koji su pritvorenici tražili. Dakle, izlazimo u susret nekim njihovim zahtevima, a sekretar suda je i dalje u kontaktu sa holandskim vlastima, da vidi šta možemo učiniti kako bi se udovoljilo svim zahtevima. Naši susreti su, verujem, bili veoma plodni. Pritvorenici su, takođe, napisali otvoreno pismo u kojem su ukazali da su izveštaji o stanju u kojem se nalaze - bili preterani. Mislim da činimo sve što možemo i ja to pitanje uzimam veoma ozbiljno. Isuviše ljudi je već stradalo kao rezultat sukoba i ne smemo više da izgubimo ni jedan jedini život.

M.K.: Prema svim izveštajima, pre svega od njihovih branilaca, pritvorenici - Srbi, Hrvati, Bošnjaci - žive u harmoniji jedni s drugima. Možete li to da potvrdite i kako objašnjavate da je proces među-etničkog poverenja brži iza rešetaka?

K.M.: Drago mi je da ste to pomenuli, jer i ja čujem iste izveštaje. To su mi, zapravo, rekli i sami pritvorenici tokom jedne od mojih poseta. Ne znam mogu li to da objasnim, ali imam o tome jednu misao. A to je, kada ljudi žive zajedno i upoznaju se međusobno, počinju da uviđaju da razlike među njima možda i nisu tako velike kao što su mislili, već da imaju mnogo više sličnosti nego razlika. To je jedino objašnjenje koje bih mogla da dam. Žive u Pritvorskoj jedinici koja ima 24 ćelije, kojima smo nedavno dodali još 12 novih, tako da su u bliskom kontaktu a ono što im je, pretpostavljam, zajedničko jeste da su pritvoreni, zbog zločina koje su navodno počinili u bivšoj Jugoslaviji. Smatram da je to izvrsno svedočanstvo da ljudi mogu da žive u miru i harmoniji. Neki tvrde kako su se narodi u bivšoj Jugoslaviji međusobno hvatali za gušu hiljadama godina i pitaju nas kako možemo da očekujemo da to preokrenemo... Nadam se da moj optimizam i idealizam u ovom slučaju nisu naivni. Mislim da se može napraviti razlika. To je duga priča, koja se tiče odgovornosti. Jer, bilo je konflikata i u prošlosti, ali nikada nije bilo odgovornosti za ono što se dogodilo. Umesto toga, stvari su pometene ispod tepiha i govorilo se: "nećemo o tome..." Ali, rane se ne zaceljuju i podele ne prevazilaze tako što se o tome ne govori, već tako što se stvari rešavaju. A jedan od načina da se one reše jeste da se sudi pojedincima koji su optuženi za zločine. Jer, zločine izvršavaju pojedinci, a ne grupe. I ljudi treba da spoznaju da se pravda zadovoljava, da je barem neko priznao njihove patnje i da se pred istorijom mora položiti račun za ono što se dogodilo.

M.K.: U atmosferi sumnjičavosti koja okružuje Tribunal u bivšoj Jugoslaviji, priznanja zločina od strane optuženih mogu da imaju značajne efekte - ne samo na žrtve, već i na sunarodnike optuženih. Do sada su, međutim, samo dvojica optuženih priznali krivicu: Dražen Erdemović i Goran Jelisić. Čini se da Tribunal ne "oglašava" dovoljno pogodnosti koje optuženi mogu imati ukoliko priznaju krivicu i sarađuju sa tužiocem. Šta je za vas važnije: kazniti izvršioca, ili ustanoviti istinu na način koji niko neće moći da negira? Nakon što je Jelisić priznao najmanje 12 ubistava, niko u njegovoj etničkoj grupi ne može negirati da su se maja 1992. u Brčkom događale neke gadne stvari?

K.M.: To ste vrlo dobro zapazili Ne znam da li Tribunal može učiniti više da bi predočio prednosti priznanja, jer Tribunal ima toliko toga da učini. Nadam se da će nam ljudi poput vas pomoći da objasnimo ulogu suda, a to uključuje i priznanje krivce. Ali u pravu ste da je priznanje krivice u nekim određenim okolnostima bolje nego da sudije utvrđuju krivicu, s obzirom na kritike o pristrasnosti sudija. Mi moramo da prevaziđemo takve kritike, jer ljudi moraju da imaju poverenja u one koji donose odluke da bi imali poverenja u same odluke. To je težak proces s kojim se moramo suočiti sa svom našom energijom. Ali, kada dobijete priznanje, to pomaže. Pretpostavljam da će i za ovaj slučaj reći kako se radi samo o pojedincu koji je priznao, a koji možda i ne govori istinu. Oni koji neće da prihvate Tribunal iskoristiće će svaki izgovor da podriju njegov rad. No, slažem se da je priznanje krivice ipak nešto drugo od presude Pretresnog veća o nečijoj krivici.

Mirko Klarin

Dijeljenje sadržaja