Svedok optužbe Nurko Dervišević opisao 28 meseci koje je proveo u logoru Uzamnica 1992. godine. Tvrdi da je Milan Lukić “povremeno dolazio, tukao ljude i odlazio”. U premlaćivanju svedoka je jednom prilikom učestvovao i Sredoje Lukić


Nurko Dervišević, stolar iz Višegrada, svedočio je na suđenju Milanu i Sredoju Lukiću o zarobljeništvu u logoru Uzamnica gde je proveo 28 meseci. Prema optužnici, u nekadašnjem vojnom magacinu, od sredine 1992. do oktobra 1994. godine, sistematski su zlostavljani bošnjački civili, uključujući i žene i decu. Optužnica za ova zlostavljanja tereti obojicu optuženih.

Sredinom juna 1992. godine, Nurko Dervišević je pokušao da napusti Višegrad, ali je zarobljen i odveden u Uzamnicu. U logoru je, kaže, “povremeno viđao Milana Lukića” koji bi “došao, istukao par ljudi i otišao”. Svedok tvrdi da ga je optuženi više puta pretukao “šutirajući ga u leđa” a jednom je uperio i pištolj u njega. Druge zatvorenike, rekao je, Milan je “tukao mnogo surovije”. Po Derviševiću, često se dešavalo da Milan izvede zatvorenike, kojima se potom gubio svaki trag. Sredoja Lukića je, kaže, “video samo jednom” kada ga je optuženi “tukao po Milanovom nagovoru”.

Opisujući uslove u logoru, Dervišević je rekao da su zatočenici spavali “na slami”, dobijali veoma oskudne obroke, i često bili odvođeni na prisilni rad na okolna imanja i u samom logoru. Nurko Dervišević je razmenjen 10. oktobra 1994. godine. Tada je imao dvadeset kilograma manje nego kada je zarobljen a zdravlje mu je bilo “znatno oštećeno”.

Osim o Uzamnici, svedok je kratko govorio i o nestanku sina Samira koji je sredinom juna 1992. godine imao 14 godina. Nekoliko dana nakon sinovljevog nestanka Derviševićeva žena je čula da je Milan Lukić ubio njihovog sina tako što ga je bacio sa mosta u Drinu, a zatim pucao u njega. O tom događaju u sredu je, pod pseudonimom VG-89, svedočio jedini preživeli od tri zarobljena dečaka.

U unakrsnom ispitivanju, branilac Milana Lukića je sugerisao da su nasilje nad Muslimanima činili ekstremisti SDS i Užički korpus JNA, ali je svedok to odbacio. Rekao je da vojnici JNA “nisu dirali ljude ni pljačkali”, a da je “haos” nastupio tek nakon njihovog odlaska krajem maja 1992. godine.

Branilac Sredoja Lukića je tvrdio da drugooptuženi “nikada nije bio u logoru niti maltretirao svedoka”. Ukazao je i da u izjavama istražnim organima BiH svedok nije pomenuo optuženog. Svedok je odgovorio da je moguće da Lukića nije pomenuo jer ga je “video samo jednom” i pozvao je optuženog da i “sam potvrdi” da je dolazio u Uzamnicu.

Dijeljenje sadržaja