Unakrsno ispitivanje Pedija Ešdauna je pokazalo da se u nadmudrivanju sa zapadnim političarima Milošević u sudnici ne snalazi tako dobro kao svojevremeno u svom predsedničkom salonu


Ako je u stanju da objektivno sagleda šta se oko njega dešava, Slobodan Milošević bi - nakon protekle, pete sedmice suđenja - morao da pod hitno preispita svoju strategiju odbrane.

Miloševićeva odbrana zasniva se na tezi da su masovne deportacije kosovskih Albanaca i ubistva više hiljada civila u proleće 1999. posledice bombardovanja NATO i terorističkih akcija OVK, a da su bivša Jugoslavija i Srbija žrtve neo-kolonijalističke zavere za uspostavljanje dominacije nad Balkanom. Milošević veruje da su to "neosporne činjenice", koje će lako dokazati saslušavanjem tridesetak zapadnih političara koje traži da se pred sudom pojave kao svedoci.

Takva odbrana je, protekle sedmice, pretrpela nekoliko ozbiljnih udaraca, a sam Milošević je doživeo debakl u prvom suočenju sa zapadnim političarem na klupi za svedoke. Duel sa Pedi Ešdaunom/Paddy Ashdown, bivšim liderom britanskih liberalnih demokrata i budućim visokim predstavnikom za Bosnu i Hercegovinu, Milošević je glatko izgubio kako na činjeničnom, tako i na političkom planu. Taj drugi plan, istina, nije relevantan za ono o čemu se pred sudom raspravlja, ali je bitan za lične sujete i publiku za koju su obojica - i svedok i optuženi - prošle sedmice igrali.

Lord Ešdaun se pred sudom pojavio kao očevidac, svedok o činjenicama, a ne kao politički veštak. Svedočio je o onome što je lično video i čuo tokom svojih poseta Makedoniji, severu Albanije i Kosovu 1998. kao i o razgovoru koji je sa optuženim vodio krajem septembra te godine u Beogradu.

Pre tog razgovora, Ešdaun je na Kosovu bio očevidac onog što je opisao kao "kaznenu akciju" jugoslovenske vojske i srpske policije. U dolini Suve Reke izbrojao je 16 granatiranih i spaljenih sela, a u brdima je naišao na izbegličke kolone i zbegove civila koji su mu opisali pod kojim su okolnostima bili prinuđeni da napuste svoje domove.

O svemu tome Ešdaun je 29. septembra 1998., na sastanku u Belom Dvoru, obavestio tadašnjeg jugoslovenskog predsednika. Milošević je, tvrdi Ešdaun, najpre negirao da se to dogodilo, zatim je dozvolio mogućnost da to čine neki "nekontrolisani elementi" da bi se, na kraju, pozvao na "legitimnu borbu protiv terorizma." Lord Ešdaun, takođe, tvrdi da je sagovorniku uputio dva upozorenja: da će, ukoliko se nastave takve nediskriminativne vojne operacije, intervencija međunarodne zajednice biti neizbežna, a da će se sam Milošević naći pred Haškim tribunalom. "I evo vas tu" - nije propustio da poentira Ešdaun, odgovarajući na jedno od pitanja optuženog.

Tokom unakrsnog ispitivanja, Milošević se po običaju nije bavio činjenicama koje je izneo svedok, već je nastojao da s njim zapodene političku debatu o nezakonitosti agresije NATO i legitimnosti borbe protiv terorizma. Pošto mu je tako pružena prilika da optuženom kaže i ponešto od onog što se, septembra 1998., nije usudio da mu kaže kao predsedniku, Ešdaun je - na očajanje sudija - prihvatio političku debatu i izašao iz nje kao nesumnjiv pobednik.

Pokazalo se, tako, da se u nadmudrivanju sa zapadnim političarima Milošević u sudnici ne snalazi tako dobro kao svojevremeno u svom predsedničkom salonu. Ili obratno, da se oni bolje snalaze u raspravi sa Miloševićem na optuženičkoj klupi umesto u predsedničkoj fotelji. Te izmenjene okolnosti bi optuženi morao da ima u vidu kada bude sastavljao spisak zapadnih političara s kojima bi da, pred sudom, nastavi političke debate iz svog nekadašnjeg predsedničkog salona.

Mirko Klarin

Dijeljenje sadržaja