Predstavljen izveštaj Holandskog instituta za ratnu dokumentaciju o događajima u Srebrenici jula 1995. Politički i vojni vrh Holandije je, navodi se u izveštaju, nepromišljeno prihvatio "nemoguću misiju čuvanja mira tamo gde ga nije bilo." Holandski vojnici - "kolaboranti u etničkom čišćenju". Srebrenički masakr rezultat "mešavine mržnje, osvetništva i želje za etničkim čišćenjem". Nema dokaza o umešanosti Beograda u srebreničke zločine

"Humanitarni motivi i političke ambicije uvukli su Holandiju u prihvatanje jedne loše zamišljene i praktično nemoguće mirovne misije" - konstatuje se u izveštaju "Srebrenica, 'zaštićena' zona - Rekonstrukcija, pozadina, posledice i analize pada zaštićene zone", koji je danas predstavljen u Hagu.

Izveštaj na više od 6.000 stranica je rezultat gotovo šestogodišnjeg sveobuhvatnog istraživanja koje je, po nalogu vlade, sproveo Holandski institut za ratnu dokumentaciju. Proučeno je na desetine hiljada dokumenata iz zvaničnih arhiva UN, Holandije i drugih zemalja kao i iz privatnih kolekcija i intervjuisano je više od 900 osoba koje su, na različite načine, bile uključene u događaje relevantne za ovo istraživanje.

Svoju "nemoguću mirovnu misiju" u Srebrenici, koju su mnoge zemlje prethodno odbile, Holanđani su - navodi se u izveštaju - preuzeli 1993. pod političkim i medijskim pritiskom bez prave analize u šta ulaze i kakve bi mogle da budu dalekosežne posledice toga.

Holandski bataljon je, konstatuje se u izveštaju, upućen u misiju sa "vrlo nejasnim mandatom"; da "čuva mir tamo gde ga nije bilo"; u "zaštićenu zonu" koja nije bila jasno definisana; bez adekvatnih sredstava za obaveštajne aktivnosti koje bi im omogućile da otkriju političke i vojne ciljeve sukobljenih strana; bez jasne izlazne strategije i sa pogrešnim uverenjem da će, u slučaju opasnosti, moći da računaju na vazdušnu podršku.

Političko i vojno vođstvo u Holandiji i komanda bataljona upućenog u Srebrenicu bili u "loše pripremljeni za ono što ih je čekalo u enklavi." Izveštaj oštro kritikuje "anti-obaveštajni" stav holandske vlade, Ministarstva odbrane i Parlamenta, kao i vojnog vrha koji je, kako se navodi, odbio američku ponudu da se u enklavu prošvercuje moderna oprema koja bi omogućila praćenje komunikacija sukobljenih strana - Armije BiH i Vojske Republike Srpske.

Zbog "strategije gušenja" koju je primenjivala VRS blokirajući snabdevanje enklave, Holandski bataljon nije početkom jula 1995. bio "u potpunosti operativan u smislu ljudstva, rezervi i morala". Aktivna odbrane enklave nije bila u skladu sa mandatom i pravilima angažovanja; komanda UNPROFOR je naložila "uzdržano vojno reagovanje", odnos snaga je bio takav da bi 200 lako naoružanih "plavih šlemova" bili bespomoćni u svakoj ozbiljnijoj konfrontaciji sa VRS.

Očekivanja Holanđana da će im pomoć stiči spolja - u vidu masivnih vazdušnih udara - pokazala su se pogrešnim. Komanda UNPROFOR je u potpunosti isključila mogućnost vazdušnih udara i bila je "krajnje uzdržana" u pogledu pružanja vazdušne podrške, što je "raspršilo iluzije Holandskog bataljona i enklava je postala laki plen VRS."

Izveštaj Holandskog instituta za ratnu dokumentaciju ne podržava hipotezu da je između generala Žanvijea/Janvier i Mladića postignut "tajni dogovor" da se uskrati vazdušna podrška Holandskom bataljonu u zamenu za prethodno oslobađanje francuskih talaca. "Čak i bez takvog dogovora" - konstatuje se u izveštaju - Mladić je svakako znao da su vazdušni udari krajnje rizični dokle god su trupe UN u enklavi."

U izveštaju se pobija teza da je više od 7.000 bošnjačkih muškaraca u enklavi "pobijeno pred očima Holandskog bataljona." Veliki broj ubijenih, navodi se, bili su pripadnici Armije BiH koji su zajedno sa civilima pokušali da se probiju do Tuzle. Njihova odluka da obustave otpor i napuste enklavu "doneta je izvan UN i UNPROFOR" i iznenadila je i ražestila srpske snage. Ubilačka žestina VRS se, u izveštaju, opisuje kao "mešavina mržnje, osvetništva i želje za etničkim čišćenjem", što je dovela do odluke o masovnim pogubljenjima zarobljenika. Tok i razmere tih pogubljenja, zaključuje se u izveštaju, ukazuju da su ubistva bila organizovana.

Nakon ulaska srpskih snaga u Srebrenicu, napori Holandskog bataljona bili su usmereni na sprečavanje humanitarne katastrofe u Potočarima, gde se okupilo više od 20.000 izbeglica. U tom cilju Holanđani su, istina nevoljno, pomagali u njihovoj evakuaciji, što se u izveštaju kvalifikuje kao "kolaboracija u etničkom čišćenju."

Glavnu odgovornost za srebrenički masakr Holandski institut pripisuje generalu Ratku Mladiću, dok za Radovana Karadžića - koji je kao vrhovni komandant VRS naredio napad na enklavu - konstatuje da "nije jasno da li je bio prethodno informisan o masovnim ubistvima", imajući u vidu njegove loše odnose sa Mladićem. Konstatuje se, takođe, da nisu pronađeni dokazi koji bi ukazivali na umešanost srpskih vlasti u Beogradu.

Prezentaciji izveštaja je, kao gost holandske nevladine organizacije IKV, prisustvovala i delegacija iz Srebrenice. Nezadovoljni pojedinim ocenama iz izveštaja, i gosti iz Srebrenice i njihovi holandski domaćini su u pola prezentacije demonstrativno napustili dvoranu Parlamenta u kojoj je predstavljan izveštaj. Sva je prilika da će, umesto da je zatvori, i ovaj izveštaj ponovo podstaći unutar-holandsku debatu o odgovornosti za srebrenički masakr, koja u ovoj zemlji traje od jula 1995.

Dijeljenje sadržaja