Kakvo je značenje i značaj presude Međunarodnog suda pravde u sporu "Bosna i Hercegovina protiv Srbije i Crne Gore." Srbija produženo krši Konvenciju o genocidu. Da li je rasplet četrnaestogodišnjeg spora bio "preuranjen" za bosansko-hercegovačku stranu?


Presuda koju je u ponedeljak 26. februara 2007. Međunarodni sud pravde izrekao u sporu "Bosna i Hercegovina protiv Srbije i Crne Gore" je najteža osuda jedne države u šezdesetogodišnjoj istoriji najvišeg pravosudnog organa UN koji presuđuje u sporovima između država.

Pun naziv međunarodne konvencije o čijoj su se primeni sporili Bosna i Hercegovina i najpre SR Jugoslavija, pa Srbija i Crna Gora, da bi na kraju ostala samo Srbija, glasi: Konvencija o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida. Sprečavanje i kažnjavanje genocida je srž konvencije, usvojene u decembru 1948. godine sa idejom da se "nikada više" ne ponovi holokaust iz II svetskog rata. Konvenciju je, do sada, ratifikovalo oko 140 zemalja.

U presudi Međunarodnog suda pravde, Srbija je proglašena krivom po oba osnova: jer nije učinila ništa da bi sprečila genocid u Srebrenici i jer nije kaznila, odnosno izručila Haškom tribunalu, optužene za taj zločin. Šta više, proglašena je odgovornom i za kontinuirano kršenje Konvencije – od 1995. godine do danas – zbog odbijanja da Tribunalu izruči optužene za genocid, na čelu sa Ratkom Mladićem. Svaki dan produžene slobode Mladića i ostalih begunaca od međunarodne pravde je, od ponedeljka 26. februara, dan više kršenja Konvencije o genocidu i novi dan neizvršavanja presude Međunarodnog suda pravde. A garant izvršenja presuda tog suda je Savet bezbednosti UN.

Presuda Međunarodnog suda pravde se u velikoj meri zasniva na činjeničnim i pravnim nalazima iz pravosnažnih presuda Haškog tribunala, a u jednom bitnom slučaju je otišla i dalje od Tribunala. Proglašavajući generala Radislava Krstića krivim za pomaganje i podržavanje genocida, Žalbeno veće Tribunala je kao izvršioce genocida u Srebrenici navelo "snage bosanskih Srba". Međunarodni sud pravde je precizniji u identifikaciji: izvršilac genocida je Vojska Republike Srpske pod komandom njenog Glavnog štaba koji je imao specifičnu "genocidnu nameru."

Međutim, u jednom zaključku, ključnom za ocenu eventualne uloge Srbije u srebreničkom genocidu, Međunarodni sud pravde je odstupio od činjeničnih i pravnih nalaza Žalbenog veća Tribunala iz jula 1999. godine, u predmetu Duška Tadića. U toj je presudi, naime, zaključeno da je Vojska Republike Srpske bila pod "opštom kontrolom" Beograda, odnosno Vojske Jugoslavije, što je pored finansiranja i opremanja, uključivalo i pomoć u koordinaciji i planiranju vojnih operacija. Da je Međunarodni sud pravde prihvatio taj nalaz Tribunala, Srbija bi bila proglašena krivom za saučesništvo u srebreničkom genocidu. Međutim nije: zaključio je da se Žalbeno veće u slučaju Tadić "nije bavilo utvrđivanjem državne, već individualne krivične odgovornosti", kao i da u tom žalbenom postupku "nisu bili upleteni lideri Srbije."

Zvuči možda paradoksalno ali se može reči da je rasplet ovog spora, pokrenutog još u martu 1993. godine, došao donekle preuranjeno za bosansko-hercegovačku stranu. Naime, u Tribunalu tek predstoje tri suđenja bivšim zvaničnicima Srbije – načelniku Generalštaba VJ Momčilu Perišiću, šefovima tajne policije Jovici Stanišiću i Frenkiju Simatoviću, i lideru srpskih radikala i "četnika" Vojislavu Šešelju. Ta tri suđenja trebalo bi da u punoj meri rasvetle ulogu Vojske Jugoslavije i srpskih policijskih, paravojnih i dobrovoljačkih jedinica u ratu u Bosni i Hercegovini.

Sa aspekta presude Međunarodnog suda pravde, posebno je zanimljiv slučaj Perišić, u čijoj se optužnici otkriva nekoliko nepoznatih detalja o ulozi VJ u srebreničkoj operaciji VRS. Tvrdi se, naime, da su oficiri Užikog korpusa VJ učestvovali u planiranju i pripremi napada na zaštićenu zonu; zatim da je Perišić 13. jula 1995. izdao naredbu tridesetorici oficira VJ da se jave Glavnom štabu VRS i preuzmu dužnosti u BiH, uključujući i područje Srebrenice; kao i da je VJ 1994. i 1995. godine organizovala tajnu obuku Desetog diverzantskog odreda – čiji su pripadnici učestvovali u brojnim srebreničkim pogubljenjima. Perišiću se, takođe, pripisuje da je naredio blokiranje granice između Srbije i Bosne, kako bi se srebrenički Muslimani sprečili da pred Mladićevim snagama prebegnu preko Drine, u Srbiju.

Ako ovi navodi budu potvrđeni u presudi Momčilu Perišiću, biće to "karika koja je nedostajala" Međunarodnom sudu pravde pri odmeravaju odgovornosti Srbije za srebrenički genocid.

Dijeljenje sadržaja