U nastavku svedočenja, Ratomir Tanić izjavio da su ljudi iz Miloševićevog kruga priželjkivali "manje bombardovanje" NATO i "manje srpske žrtve", kao "odličan izgovor" za obračun sa kosovskim Albancima

Prema svedočenju Ratomira Tanića, bivšeg saradnika Službe državne bezbednosti Srbije, "zvanični Beograd nije imao ništa protiv manjeg bombardovanja od strane NATO pakta." Upravo to je, tvrdi Tanić, krajem 1998. britanskom i nemačkom ambasadoru u Beogradu saopštio jedan od tadašnjih potpredsednika srpske vlade, Vladimir Štambuk. Kada ga je Tanić, na to, upitao "kako može da priziva bombardovanje", Štambuk mu je navodno odgovorio da će to biti "odličan izgovor" da se Albanci izbace sa Kosova, kao i da se režim obračuna sa opozicijom.

Svedočeći na suđenju Slobodanu Miloševiću, Tanić je naveo još nekoliko sličnih primera navodnog makijavelizma tadašnjeg srpskog režima. Tvrdio je, na primer, da je u operacijama protiv Oslobodilačke vojske Kosova tokom 1998. korišćen "obrazac" po kojem se, prvo, "dozvoljavao manji broj srpskih žrtava", da bi onda srpske snage reagovale "masivnom i nesrazmernom silom, ne samo protiv terorista već i protiv albanskih civila."

Ilustrovao je to primerima policijskih akcija u Likošanima i Prekazu: prvo je policijska patrola poslata u uporište OVK "kao da su gurnuti da poginu", a onda je izveden masivan napad na imanje braće Jašari u kojem je, pored terorista, ubijen i veliki broj civila, pretežno žena i dece. Po sličnom obrascu se, tvrdi Tanić, decembra 1998. postupilo u Dečanima, gde je u akciji navodnog neutralisanja "snajperskih gnezda" tenkovima sravnjen sa zemljom centar mesta.

Takve akcije, koje je Milošević sprovodio svojim "privatnim lancem komandovanja" su, tvrdi Tanić, izazvale veliku zabrinutost u profesionalnim krugovima policije, vojske i Službe državne bezbednosti, koji su znali da će to izazvati gnev Albanaca. Kao izvore informacija o delovanju policije i vojske i stavovima u njihovim vrhovima Tanić je, pred sudom, naveo tadašnjeg načelnika generalštaba VJ, generala Momčila Perišića, bivšeg šefa SDB Jovicu Stanišića, njegovog zamenika Zorana Mijatovića, zatim tadašnjeg šefa SDB u Đakovici Bogdana Tomaša i još neke ličnosti.

Po sličnom obrascu - što gore to bolje - Milošević i njegovi saradnici su se, tvrdi svedok, ponašali i tokom vazdušnih udara NATO. Glavna Miloševićeva strategija, rekao je Tanić, je bila da se "odugovlači rat, kako bi se civilnim žrtvama postigla neka vrsta moralne pobede nad NATO." Tvrdi da je, u maju 1999, prisustvovao telefonskom razgovoru u kojem je Milošević, navodno, tadašnjem potpredsedniku savezne vlade Vuku Draškoviću rekao da "nema ništa od obustave sukoba" jer su "potrebne nove civilne žrtve da bi se dokazalo da je NATO zločinačka organizacija."

Tanić, dalje, tvrdi da je Milošević imao informacije o ciljevima predstojećih napada avijacije NATO te da je, "u zavisnosti od potreba", naređivao da se "ponegde ljudi evakuišu, a ponegde ne." Takvu informaciju Milošević je, po Taniću, imao i u slučaju zgrade RTS, ali je odlučio da se zaposleni ne evakuišu, nego da se žrtvuju.

Na početku unakrsnog ispitivanja ovog svedoka, koje će se nastaviti sutra i, možda, protegnuti i na sledeću sedmicu, Milošević je optužio Tanića za "lažno predstavljanje", citirajući iz novina saopštenje kojim se stranka Nova Demokratija ograđuje od svog nekadašnjeg savetnika. Nakon toga, Milošević je optužio Tanića da je - zajedno sa britanskom obaveštajnom službom, sa kojom je svedok priznao da je bio u vezi - učestvovao u pisanju optužnice haškog tribunala.

Ocenjujući Tanićevo svedočenje potencijalno veoma važnim, sudija Robinson je apelovao na Miloševića da se "fokusira na relevantna pitanja i uzdrži od iskušenja da se svađa ili nadmudruje sa svedokom".

Mirko Klarin

Dijeljenje sadržaja