U dvanaest dana svedočenja, Milan Babić je, praktično, obuhvatio sve ključne materijalne i subjektivne elemente neophodne za dokazivanje odgovornosti Slobodana Miloševića za ono što se u optužnici definiše kao "zajednički zločinački poduhvat" u Hrvatskoj

Dopunskim ispitivanjem od strane tužioca, jutros je završeno maratonsko svedočenje Milana Babića na suđenju Slobodanu Miloševiću. Svedočenje je započeo još 18. novembra kao zaštićeni svedok C-036, nastavio ga je sledećeg dana pod novom šifrom C-061, da bi se prošlog petka, 6. decembra, pred sudom konačno pojavio sa svojim pravim identitetom, likom i glasom: kao Milan Babić, bivši predsednik, premijer i ministar inostranih poslova Republike Srpska Krajina. A, uz to, i aktuelni osumnjičeni - pod istragom tužilaštva Haškog tribunala kao jedan od Miloševićevih saučesnika.

U dvanaest dana svedočenja, Milan Babić je, praktično, obuhvatio sve ključne materijalne i subjektivne elemente neophodne za dokazivanje odgovornosti Slobodana Miloševića za ono što se u optužnici definiše kao "zajednički zločinački poduhvat" u Hrvatskoj.

Babićevo svedočenje je, prvo, pokazalo da nasilje u Hrvatskoj početkom devedesetih nije izbilo "spontano" - kao reakcija Srba u Hrvatskoj na izborni trijumf HDZ - već je bilo planirano i provocirano. Cilj provokacija je, prema Babiću, bio da se dovede do intervencije JNA i zaposedne teritorija koje će "ostati u Jugoslaviji", odnosno pripojiti se novoj "državi svih Srba".

To zaposedanje je vršeno po određenom obrascu, u koji su bili ukalkulisani i zločini: ubistva, razaranja, pljačke... sa ciljem da se te teritorije što temeljitije očiste od stanovnika "pogrešne", u ovom slučaju hrvatske, nacionalnosti. Babić je potvrdio da su se svi zločini opisani u optužnici zaista dogodili, ali je - zbog činjenice da bi i sam mogao da za njih bude optužen - tvrdio kako je za te zločine "saznao kasnije". Nije, međutim, Miloševiću dozvolio sličnu mogućnost: tvrdio je da je on za te zločine "morao da zna", pošto je njegova tajna policija bila sve vreme prisutna na terenu.

Babićevo svedočenje, kao brojni dokumenti čiju je autentičnost potvrdio i pedesetak presretnutih telefonskih razgovora čije je sagovornike identifikovao, ubedljivo ukazuju da je Slobodan Milošević bio centralna figura "zajedničkog zločinačkog poduhvata" u Hrvatskoj. Ukazuju, takođe, da je taj poduhvat izveden po unapred smišljenom planu. U jednom od presretnutih telefonskih razgovora sa Radovanom Karadžićem, sam Milošević govori o planu RAM - kojim JNA treba da obezbedi "okvir", odnosno granice, buduće "države svih Srba".

Mada je o svojih tridesetak susreta sa Miloševićem Babić govorio na takozvanim privatnim sednicama, ono što je na osnovu ličnih saznanja rekao na javnim raspravama nedvosmisleno ukazuje da je optuženi, mada u to vreme "samo" predsednik Srbije, posredstvom "krnjeg Predsedništva" SFRJ u drugoj polovini 1991. uspostavio faktičku kontrolu nad JNA i njenim snagama raspoređenim u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Prema Babiću, Milošević je - preko Službe državne bezbednosti i Teritorijalne odbrane Srbije - imao faktičku kontrolu i nad lokalnim srpskim snagama u Hrvatskoj i BiH, kao i nad paravojnim formacijama iz Srbije angažovanim tim sukobima.

Ukratko, pod faktičkom kontrolom Slobodana Miloševića su - prema ličnim saznanjima Milana Babića i drugim dokazima priloženim tokom njegovog svedočenja - bile sve vojne, policijske, dobrovoljačke i paravojne snage angažovane u "zajedničkom zločinačkom poduhvatu" u Hrvatskoj.

Najveća vrednost Babićevog svedočenja je u tome što se iz njega prilično jasno sagledava Miloševićev metod delovanja. On bi se, u najkraćem, mogao opisati kao zaverenički. Milošević je delovao kroz paralelne strukture moći, a njegova moć nad ostalim učesnicima "zajedničkog zločinačkog poduhvata bila je neformalna i zaverenička, i održavala se podmićivanjem ili pretnjama i ucenama. Oni saradnici koji su - poput Milana Babića - bili za "jednokratnu upotrebu" su jednostavno odbacivani, čim su "potrošeni."

S obzirom da se najmanje polovina petodnevnog unakrsnog ispitivanja svedoka od strane optuženog odvijala na takozvanim privatnim sednicama, nemoguće je znati da li je, i u kojoj meri, Milošević uspeo da poljulja ili dovede u pitanje Babićevu verziju događaja u Krajini od "balvan revolucije" avgusta 1990. do "Oluje", pet godina kasnije. Zbog toga će se o punoj vrednosti svedočenja "Kninskog insajdera" moći zaključivati tek kada se, i ako se, ono što je receno na tim raspravama stavi na uvid javnosti.

Mirko Klarin

Dijeljenje sadržaja