Ocenama koje je britanska novinarka Iv En Prentis dala u odgovorima na Miloševićeva pitanja, tužilac je u unakrsnom ispitivanju suprostavio ocene koje je svedokinja, o istim pitanjima, 1993. i 2000. napisala u svojim člancima i knjizi "Rat jedne žene"


Sarajevo nije bilo pod srpskom opsadom nego je bilo podeljen grad, eksplozija na Markalama u februaru 1994. nije bila izazvana granatom ispaljenom sa srpskih položaja već minom podmetnutom ispod pijačne tezge ali su dokaze o tome zataškale zapadne vlade, Alija Izetbegović je pred kraj 1994. u svom kabinetu u Predsedništvu BiH u Sarajevu primio Bin Ladena...

Dalje, albansko stanovništvo je u proleće 1999. napuštalo Kosovo u strahu od bombardovanja NATO i pod pritiskom OVK koja im je rekla da je to "njihova patriotska dužnost", dok su izveštaji o navodnim masovnim deportacijama i ubistvima bili proizvod anti-srpske propagande čiji su glavni podstrekači bili zapadni političari i generali, u dosluhu sa pojedinim novinarima i medijima kao što su, na primer, CNN i BBC.

Sve je to danas, odgovarajući na pitanja Slobodana Miloševića, izgovorila britanska novinarka Iv En Prentis/Eve Ann Prentice, koja je tokom devedesetih izveštavala sa Balkana za londonske listove "Gardijan" i "Tajms." Nije, međutim, ponudila ni jedan prihvatljiv i uverljiv dokaz za te tvrdnje. U Sarajevu je, kako je svedočila, bila krajem 1994., mogla se slobodno kretati i odlaziti na Pale, a u zgradi Predsedništva BiH je, čekajući sa nemačkom koleginicom na intervju sa Izetbegovićem, videla "važnu ličnost arapskog izgleda" za koju joj je naknadno rečeno da je Bin Laden.

Iv En Prentis je na Kosovu, tokom vazdušnih udara NATO, bila dva puta: najpre šest dana sredinom maja, a zatim dve sedmice krajem maja i početkom juna, i nije videla posledice razaranja kuća ili verskih i kulturnih objekata koje optužnica pripisuje srpskim snagama, a samo je od jednog kosovskog Albanca s kojim je razgovarala čula da odlazi zbog straha od srpske policije, dok su joj svi ostali govorili da odlaze pod pritiskom OVK i NATO bombi.

U kratkom unakrsnom ispitivanju tužilac je pokazao da je britanska novinarka nekada pisala drugačije, na način na koji su iz Bosne i sa Kosova izveštavali novinari za koje sada tvrdi da su bili u službi "anti-srpske propagande." Tužilac je, naime, citirao njen tekst iz londonskog "Tajmsa" u kojem 1993. godine piše o stradanjima jednog katoličkog sveštenika u zloglasnim prijedorskim logorima Omarska i Keraterm, prebijanjima, mučenjima i ubistvima logoraša, prisiljavanjima da pevaju četničke pesme i piju sopstvenu mokraću.

Još više takvih primera tužilac je pronašao u knjizi "Rat jedne žene" koji je Iv En Prentis objavila 2000. godine. Opisujući svoju prvu posetu Prištini 1993. godine britanska novinarka piše o "srpskoj policiji na svakom uglu", Arkanu kao "vlasniku dela Grand Hotela" i "mirisu terora koji se mogao osetiti svuda." Prentis, dalje, piše o "široko rasprostranjenoj kampanji brutalnih ubistava koju su srpska policija i mračne paravojne formacije periodično sprovodili tokom 1998. godine", da bi početkom 1999. "počela još jedna žestoka kampanja čišćenja, koja se samo intenzivirala kada je pretnja vazdušnim udarima NATO postala izvesnost." Pošto joj je tužilac pročitao te delove njene knjige, svedokinja je odgovorila da i dalje "stoji iza toga." Kao što, i dalje, stoji iza ocena američkog novinara Pola Votsona/Paul Watson, jedinog zapadnog novinara koji je bio na Kosovu od početka vazdušnih udara, kojeg citira u svojoj knjizi kao "pouzdan izvor." Prentis, tako, citira Votsonov opis "zloslutnog zaokreta u kampanji terora" do kojeg je došlo u Prištini, kada su hiljade ljudi pod pratnjom policije u kolonama sprovođene do železničke stanice i tovarene u vozove za Makedoniju. Prentis je objasnila da se, pošto u to vreme nije bila na Kosovu, "oslonila na ono što su videle kolege koje su bile tamo."

Dijeljenje sadržaja