Zatočenik nekoliko logora i zatvora u BiH, navedenih u optužnici protiv Momčila Krajišnika, opisao kako je zbog vidljivih tragova prebijanja skrivan od predstavnika Crvenog krsta i novinara


Mirsad Kuralić iz Kalesije mobilisan je u "bosansku vojsku" u aprilu 1992. godine ali je zarobljen već 30. maja i odveden u zatvor u Memićima. Bila je to prva od nekoliko lokacija u BiH na kojima je bio zatočen, zlostavljan i premlaćivan sve dok nije pušten na slobodu u okviru razmene zarobljenika 21. aprila 1993. godine. Sažetak njegove izjave u kojoj navodi dramatična iskustva svog jednogodišnjeg zatočeništva, pročitao je tužilac Tomas Henis/Thomas Hannis u nastavku suđenja Momčilu Krajišniku, optuženom za genocid i druge zločine počinjene u BiH tokom 1991. i 1992. godine.

Kuralić je potvrdio kako su ga zarobili "vojnici u maskirnim uniformama" te da je u zatvoru u Memićima pretrpeo teška zlostavljanja kao što su "sečenje i ubodi noževima", premlaćivanje i "gašenje cigareta po telu". Desetak dana kasnije prebačen je u logor u Vlasenici gde je, tvrdi, video zatočene muškarce žene i decu i upoznao Dragana Nikolića zvanog Jenki, koga je Tribunal osudio na 18 godina zatvora, nakon što je prizno krivicu za zločine počinjene u tom logoru. Stražari u logori su bili pripadnici vojne policije, rekao je svedok, dok su vlasenički zatvor, gde je ubrzo odveden, "čuvali" aktivni i rezervni policajci.

"Specijalni tretman", opisao je Kuralić, imao je u logoru Batković, sledećem "zatočeničkom objektu", koji se navodi u optužnici protiv Momčila Krajišnika Tamo je ostao do 11. septembra 1992. godine a u grupi za "specijalni tretman" su se, pored njega našla još tri zatočena muslimanska vojnika i nekoliko civila. Bili su izloženi izuzetno okrutnom postupanju, tučeni su bar tri puta dnevno, a ponekad su primoravani da se međusobno tuku ili "upuštaju u seksualne odnose".

Pošto su se posledice maltretiranja i tučenja mogle lako uočiti, stražari su - uoči poseta predstavnika Međunarodnog Crvenog krsta ili novinara - zatočenike sa "specijalnim tretmanom" skrivali u šumi, a zatim ih vraćali u hangar gde je bilo zatočeno oko 800 ljudi. Za mesec dana boravka u logoru, na taj je način pet ili šest puta bio izvođen iz hangara. Svedok je kasnije čuo da su od posetilaca "skrivani" i ljudi stariji od 60 godina i maloletnici takođe zatočeni u logoru.

Jedanaestog septembra 1992. Kuralić je izveden pred sud u Bijeljini gde je optužen za ratovanje protiv RS i za "narušavanje zakona RS". Dobio je rešenje za jednomesečni pritvor i odveden je u zatvor u Doboju. Zlostavljanja su nastavljena ali su ovog puta u ćelije "nesrpskih zatočenika", umesto stražara, noću ulazili zatvorenici srpske nacionalnosti koji su izdržavali kazne zbog odbijanja da odu na front ili zbog kriminalnih dela.

Svedok je takođe više puta odvođen na prinudni rad uključujući i kopanje rovova na liniji fronta gde je u martu 1993. ranjen i prebačen u bolnicu u Bijeljinu. To je bila prva lekarska pomoć koja mu je ukazana od kako je zatočen. Pre nego što će biti odveden na razmenu 21. aprila 1993. godine, u bijeljinskom sudu oduzeta su mu dokumenta uključujući i lekarske nalaze.

Na kraju svedočenja Kuralić je potvrdio je da i dalje pati zbog fizičkih i psihičkih trauma koje je preživeo pre dvanaest godina. Konstatovane su mu fraktura lobanje, nosa i vilice, napukli kičmeni pršljenovi, oštećeni bubrezi i teško oštećen sluh. Više puta je zbog toga operisan a i dalje pati od posttraumatskog stresnog poremećaja.

Dijeljenje sadržaja