U unakrsnom ispitivanju sudije Danice Marinković, tužilac je citirao jedan dokument okružnog javnog tužioca iz Prištine u kojem se navodi da je 15. januara 1999. “odbijajući napad lišeno života 40 pripadnika OVK”, pitajući svedokinju Miloševićeve odbrane da li je to “pismeno priznanje da je policija ubila svih tih 40 ljudi.” Svedokinja se, međutim, nije s tim složila.


Zvanična verzija srpske policije i politike o tome šta se 15. januara 1999. dogodilo u kosovskom selu Račak, koju je pred Tribunalom prezentirala svedok Miloševićeve odbrane Danica Marinković, našla se danas na probi unakrsnog ispitivanja od strane tužioca Džefrija Najsa/Geoffrey Nice.

Odgovarajući, pre dve sedmice, na pitanja optuženog, bivši istražni sudija Okružnog suda u Prištini je opisala kako je 15. i 18. januara 1999. izvršila uviđaj u Račku, gde je u džamiji našla tela 40 žrtava, a u selu i oko njega otkrila štab, oružje i rovove OVK. Na osnovu uviđaja i autopsije tela žrtava, sudija Marinković je zaključila da se nije radilo o nenaoružanim civilima već o “pripadnicima terorističke bande, koji su ubijeni u borbi, sa distance.” Na to je, po njoj, ukazivala i činjenica da su svi ubijeni imali “identične kožne kaiševe.” Sudija Marinković je, takođe, kategorički negirala tvrdnje da je selo bilo granatirano i da su u napadu učestvovale snage VJ.

U delu unakrsnog ispitivanja o Račku, tužilac je pitao sudiju Marinković da li je o događajima od 15. januara 1999. razgovarala sa lokalnim stanovnicima, preživelim seljanima, pripadnicima MUP koji su učestvovali u akciji ili pripadnicima VJ za koje se tvrdi da su takođe bili angažovani. Predočio joj je fotografiju dečaka koji je ranjen 15. januara i koji je po izlasku iz bolnice pripadnicima Verifikacione misije pokazao mesto gde je pogođen. Citirao je, takođe, izjavu kanadskog generala Mezoneva/Maisonneuve kome je potpukovnik Petrović, oficir za vezu 243. brigade VJ u Uroševcu, rekao da je Račak “odradio MUP”, a da je vojska pružala vatrenu podršku sa jednim tenkom i protivavionskim topom.

Sudija Marinković je odgovorila da nije razgovarala ni sa stanovnicima Račka ni sa preživelima i “prekorila” je dečaka sa fotografije “zašto nije došao da ga neko sasluša.” Dodala je da “nije ovlašćena” da ispituje vojsku ili policiju i ostala je pri tvrdnji da 15. i 18. januara nije u Račku “videla nikakvu vojsku.”

Tužilac je, zatim, svedokinji pokazao seriju fotografija žrtava snimljenih na mestima na kojima su pronađene, insistirajući posebno na njihovim kaiševima, koji su svi bili različiti. Sudija Marinković je, međutim, tvrdila da se ne radi o istim leševima koje je 18. januara zatekla u lokalnoj džamiji, ostajući pri tvrdnji da su “žrtve iz džamije” imale identične kaiševe.

Pošto je sudija Marinković u direktnom ispitivanju prezentirala zapisnike sa saslušanja više kosovskih Albanaca koji su neke od žrtava iz Račka identifikovali kao pripadnike OVK, tužilaštvo je tokom uskršnje pauze pronašlo trojicu na čije se izjave pozivala svedok. Svi su istražitelju tužilaštva izjavili da su te zapisnike potpisali pod prinudom, nakon što su uhapšeni, tučeni i mučeni u policijskim stanicama u Uroševcu i Štimlju. Sudija Marinković, međutim, isključuje mogućnost da se policija na Kosovu koristila takvim metodama i tvrdi da se ti ljudi sada “odriču onoga što su lepo ispričali”, verovatno iz razloga bezbednosti.

Pošto joj je citirao dokument okružnog javnog tužioca u kojem se navodi da je 15. januara 1999. “odbijajući napad lišeno života 40 pripadnika OVK”, tužilac je sudiju Marinković pitao da li je to “pismeno priznanje da je policija ubila svih tih 40 ljudi.” Svedokinja se, međutim, nije s tim složila. To, po njoj, “nije priznanje”, već samo konstatacija da je “bio sukob između dve strane i da je u tom sukobu došlo do žrtava koje se tu navode.”

Povodom događaja u Račku, okružni tužilac je podneo krivičnu prijavu protiv “NN izvršilaca”, odgovornih za ranjavanje jednog policajca. A što se ostalih žrtava tiče, zaključeno je da “nema osnova za pokretanje bilo kakvog postupka.”

Dijeljenje sadržaja