Radovan Karadžić tokom izricanja presude

Radovan Karadžić, bivši predsednik Republike Srpske i vrhovni komandant njenih oružanih snaga, proglašen je danas krivim po 10 od ukupno 11 tačaka optužnice kojom se tereti za genocid, zločine protiv čovečnosti i kršenja zakona i običaja ratovanja. Za te zločine izrečena mu je jedinstvena kazna od 40 godina zatvora.

Jedina tačka po kojoj nije proglašen krivim odnosi se na optužbu da su progoni nesrba u sedam bosansko-hercegovačkih opština - Bratuncu, Foči, Ključu, Prijedoru, Sanskom Mostu Vlasenici i Zvorniku - dosegli razmere genocida. Potvrđujući da su nakon preuzimanja vlasti u tim opštinama počinjeni teški zločini koji ulaze u biće zločina genocida - poput istrebljenja, ubistva, protivpravnog zatočavanja i prisilnog raseljavanja bosanskih Muslimana i Hrvata - veće je ipak zaključilo da nije uvereno da su ti zločini počinjeni sa namerom da se unište te etničke grupe.

U presudi se zaključuje da je Karadžić bio uključen u sva četiri udružena zločinačka poduhvata za koje se tereti: "sveobuhvatni" koji je imao za cilj etničko čišćenje velikih delova teritorije Bosne i Hercegovine koje su Srbi smatrali svojim, artiljerijski i snajperski teror nad Sarajevom, uzimanje pripadnika UN za taoce i genocid u Srebrenici. U svakom od tih poduhvata Karadžić je, zaključile su sudije, bio ključna ličnost, na samom vrhu političke, vojne i izvršne vlasti, i koristio je svoja ovlašćenja i moć za ostvarenje ciljeva tih poduhvata. Optuženi je, po oceni veća, bio od vitalne važnosti u formulisanju politike Srpske demokratske stranke i središna figura u širenju propagande straha, mržnje i nemogućnosti suživota.

Pretresno veće odbacilo je Karadžićevu odbranu da je odlazak nesrba sa teritorija pod kontrolom srpskih snaga bio dobrovoljan i predstavljao prirodnu posledicu rata. Odbačene su, takođe, i Karadžićeve tvrdnje da je Sarajevsko-romanijski korpus samo uzvraćao na vatru iz Sarajeva, kao i da je Armija BiH granatirala sopstvene građane u nastojanju da izazove međunarodnu intervenciju. Veće je, dalje, odbacilo odbranu optuženog da pripadnici UN u maju 1995. godine nisu bili taoci već ratni zarobljenici, budući da su UN, nakon vazdušnih udara NATO na položaje VRS, postale "strana u sukobu".

U analizi uloge optuženog u udruženom zločinačkom poduhvatu u Srebrenici, Pretresno veće je pošlo od Karadžićeve Direktive broj 7 iz marta 1995. godine, u kojoj se nalaže "stvaranje uslova totalne nesigurnosti, nepodnošljivosti i besperspektivnosti daljeg opstanka i života žitelja Srebrenice i Žepe." Veće, dalje, konstatuje da je optuženi zajedno sa Ratkom Mladićem osmislio plan da se Muslimani prisilno i trajno uklone iz enklave, da je 9. jula 1995. naredio da se Srebrenica zauzme, te da je 13. jula u 20 sati u telefonskom razgovoru sa Miroslavom Deronjićem, kojeg je imenovao za svog civilnog poverenika za Srebrenicu, naložio da se hiljade zarobljenika iz Bratunca prebace na teritoriju Zvornika i zatvore. Od tog trenutka Karadžić je, po oceni veća, prihvatio i delio genocidnu nameru Ratka Mladića, Vujadina Popovića, Ljubiše Beare i drugih učesnika u genocidu.

Pri odmeravanju kazne, veće je imalo u vidu težinu zločina za koje je Karadžić proglašen krivim - posebno genocida i istrebljenja - ali i olakšavajuće okolnosti poput povlačenja iz političkog i javnog života u julu 1996, kao i izraženo žaljenje, dobro vladanje u pritvoru i porodične okolnosti.

Dijeljenje sadržaja

TV Tribunal 704

2016-03-25

PRESUDA RADOVANU KARADŽIĆU