Veštak za balistiku Zorica Subotić negira odgovornost vojske Ratka Mladića za prvi napad na tržnicu Markale 5. februara 1994. godine i zaključuje da granata uopšte nije doletela iz vazduha već je postavljena na tlo, dobro sakrivena i sa zemlje aktivirana

Ključni deo negiranja odgovornosti Ratka Mladića i njegove vojske za artiljerijski teror nad građanima Sarajeva tokom četvorogodišnje opsade grada zauzima teza odbrane o napadima na tržnicu Markale. Prvi se odigrao 5. februara 1994. kada je ubijeno 66 a ranjeno više od 140 ljudi, a drugi 28. avgusta 1995. godine u kojem je poginulo 43 građana Sarajeva a ranjeno njih 75. Nijedna od dve ubitačne granate, po odbrani, nije ispaljena sa položaja vojske bosanskih Srba, a tu tezu danas je nastojala da potkrepi Mladićeva veštakinja za balistiku Zorica Subotić.

Svedočeći o prvom napadu na Markale, ona je rekla da je broj poginulih i ranjenih "zapanjujuće velik" i u "strašnom neskladu" sa vatrenom moći granate od 120mm, kao i da je skoro nemoguće da se u oba napada eksplozija desila baš na delu Markala gde je u tom trenutku bilo najviše ljudi. Poseban deo njene analize odnosi se na "vrlo neprofesionalnu i netačnu" istragu bosanske strane.

Njoj je čudno da niko iz istražnog tima nije primetio da oko mesta udara granate postoji "gomila nekog materijala" što, kako smatra, ne bi bilo moguće jer bi udarni talas sve u blizini morao "počistiti". Osim toga, bosanski istražitelji su, po svedokinjinoj analizi, upadni ugao određivali "nepostojećom balističkom metodom", a povrh toga nisu pokušali da odrede minimalni ugao pod kojim je granata doletela. To je, objašnjava, bilo važno za zaključak da li je mina tokom leta mogla izbeći prepreke, odnosno okolne objekte i krovove tezgi na pijaci.

Tokom ekspertske analize svedokinja je primetila da položaj stabilizatora koji se vidi na snimcima načinjenim tokom bosanske istrage nije identičan onom koji se nalazi u dokaznim predmetima Tribunala. Stabilizator granate je potom donet u sudnicu, a sudije su utvrdile da se njegov središnji deo – uz pomoć hemijske olovke – može odšrafiti i pomerati. Svedokinja, međutim, tvrdi da je to "tehnički nemoguće" i da ga ona tokom rada u predmetu Radovana Karadžića nije mogla pomeriti, što je za odbranu signal da je neko u međuvremenu manipulisao veoma važnim dokazom. Pored svega navedenog, na ostacima granate se, tvrdi svedokinja, "ne vide tragovi prodiranja" u asfalt već samo nešto što liči na oštećenje naneto turpijom.

Zbog svega navedenog, zaključak Mladićeve ekspertkinje je da granata koja je 5. februara 1994. godine eksplodirala na Markalama uopšte nije na to mesto doletela, već je postavljena na pijacu i sa zemlje aktivirana "električnim putem ili pomoću trotilskog metka". Predsedavajući sudija je pitao kako je moguće da ljudi na pijaci nisu uočili granatu i njeno postavljanje, odnosno da li smatra da su radnici na tezgama i posetioci tržnice čekali da ona eksplodira iako su videli da je tu. "To se postavi na nekakav stalak, stavi se kutija odozgo, to je pijaca zaboga, to postaje da biva nevidljivo", objasnila je svedokinja.

Pred kraj današnjeg zasedanja ona je počela da iznosi zamerke na teze optužbe i zaključke istrage o odgovornosti Mladićeve vojske za drugu eksploziju na Markalama, 28. avgusta 1995.

Dijeljenje sadržaja