Iskazom pukovnika Boška Amidžića odbrana Ratka Mladića dokazuje da su u vojnom logoru Manjača vladali dobri uslovi, a tužilac tome suprotstavlja dokumente humanitarne organizacije Merhamet i Međunarodnog Crvenog krsta o premlaćivanjima zatočenika i tvrdi da je komanda Prvog krajinskog korpusa bila upoznata sa zločinima, uključujući ubistva

Nastojeći da situaciju u vojnom logoru Manjača kod Banja Luke predstavi u što boljem svetlu, pukovnik Boško Amidžić je danas naveo da su muslimanski i hrvatski zatočenici dobijali istu hranu kao i srpski vojnici, a obroke su mogli sami da spremaju i dele između sebe. Dodao je i da su za taj posao uglavnom bili zaduženi konobari među zarobljenicima, a njihovo predratno zanimanje utvrđeno je, objašnjava, tokom "detaljne obrade" prilikom prijema u Manjaču. Po dokazima optužbe, detaljna obrada je podrazumevala teška premlaćivanja zatočenika, ali svedok kaže da su to "laži".

Amidžić je u izjavi timu odbrane naveo da je za vreme rada vojnog logora Manjača – tokom druge polovine 1992. godine – kao načelnik intendantske službe Prvog krajiškog korpusa bio odgovoran za uslove života zatočenika. Svedoči na poziv odbrane Ratka Mladića.

Pukovnik Amidžić se uoči dolaska u Hag upoznao sa izjavama haškim tužiocima i iskazima pred sudom penzionisanog oficira JNA Osmana Selaka, koji je kratko vreme bio i u Prvom krajiškom korpusu VRS. Selak je tvrdio da je u junu 1992. godine obišao logor Manjača i da je tamo video isprebijane ljude, a da je od članova humanitarne organizacije Merhamet saznao da su odande preuzeli oko 40 leševa ubijenih Muslimana. Amidžić sve te navode odlučno negira i čudi se da Selak ne navodi tačan broj kada je u pitanju "odgovoran podatak" o broju ubijenih.

Tužilac Traldi je u unakrsnom ispitivanju ukazao da o lošim uslovima i zločinima nad zatočenicima Manjače ne govori samo Selak, već i Merhamet i Međunarodni crveni krst koji su bili u poseti logoru, ali i oficiri vojske bosanskih Srba u svojim izveštajima. Predočio je dnevni izveštaj osoblja logora Manjača od 18. juna 1992. godine poslat komandi Prvog krajiškog korpusa u kojem se navodi da su se zatočenici prilikom posete članova Merhameta žalili na slabu hranu i loše uslove smeštaja, tačnije na činjenicu da objekti u kojima su smešteni prokišnjavaju. Svedok odgovara da lično nije video da bilo gde krov prokišnjava, a ne poriče da je hrana u nekim periodima bila lošija, s tim da je, kaže, humanitarnim organizacijama bilo dozvoljeno da pomognu.

U izveštaju Merhameta od 22. juna 1992. godine se navodi da su se članovi delegacije zahvalili komandantu korpusa generalu Taliću što im je dozvolio obilazak i da su ga na sastanku obavestili šta su videli. A videli su da većina zarobljenika nisu vojnici već mirni građani koji su na prevaru tu dovedeni ili uhapšeni kod svojih kuća, zatim da su pri dovođenju imali "užasan tretman", da su izgladnjivani, premlaćivani, a da trećina njih ima ozbiljne povrede poput preloma rebara, vilica ili ruku. Svedok odgovara da o tome ne zna ništa i sugeriše da su se zlostavljanja dogodila pre dolaska zatočenika u Manjaču. Tvrdi i da je u vojnim izveštajima pročitao da su u Merhametu bili zadovoljni uslovima u Manjači, a da su se Taliću žalili na stanje u drugim logorima pod kontrolom civilne policije bosanskih Srba. Na pitanje o kojim se logorima radi nije umeo da odgovori.

U pismu Međunarodnog crvenog krsta od 7. avgusta 1992. godine upućenog predsedniku Karadžiću se navodi da su pri obilasku Manjače na zatočenicima primećeni "znaci skorašnjih i često surovih batinanja" poput "svežih hematoma". Svedok odgovara da nikada nije video nijednog zarobljenika sa podlivima i masnicama. Suočen sa tvrdnjom da je i komanda Prvog krajiškog korpusa bila obaveštena o premlaćivanjima i ubistvima zatočenika, Amidžić kaže da o tome ništa nije znao, jer je izveštavanje išlo linijom bezbednosti u koju on nije bio uključen.

Suđenje generalu Ratku Mladiću, koji je danas je samo jednom opomenut zbog ustajanja sa optuženičke klupe, nastavlja se sutra.

Dijeljenje sadržaja