Opisujući uslove u logoru Manjača, bivši pripadnik službe bezbednosti VRS je na suđenju Ratku Mladiću naveo da se radilo o "najregularnijem" od svih logora pod kontrolom bosanskih Srba koji je imao čak i svog nutricionistu, što se prilično razlikuje od njegovih dnevnih izveštaja iz 1992. godine u kojima je to mesto nazvao "kućom terora"

Suđenje Ratku Mladiću nastavljeno je danas iskazom zaštićenog svedoka sa pseudonimom RM-051, bivšeg pripadnika Uprave bezbednosti VRS koji je od juna do decembra 1992. godine bio na dužnosti u logoru Manjača. Iz razloga zaštite njegovog identiteta nije rečeno na kojem je položaju bio, zna se samo da, kako je sam reko, "nije bio u upravi". Osim pseudonima, dodeljena mu je i mera zaštite lika.

Na početku zasedanja u dokaze je uveden deo transkripta svedokovog iskaza na suđenju bivšim zvaničnicima policije bosanskih Srba Mići Stanišiću i Stojanu Župljaninu iz januara 2010. godine. Današnje glavno ispitivanje je u najvećoj meri proteklo na takozvanoj privatnoj sednici, a u dokaze je uvedeno više dnevnih izveštaja iz 1992. godine u kojima svedok opisuje situaciju u Manjači. U jednom izveštaju zahteva da se iz logora oslobode svi zatočenici mlađi od 18 i stariji od 60 godina, jer "nisu sposobni za vojnu obavezu" a dovedeni su "iz kuća i sa njiva", bez oružja i učešća u borbama. Tražio je, takođe, i da se vojnim policajcima skrene pažnja da "Manjača nije kuća terora" već logor za ratne zarobljenike "prema kojima se treba ponašati humano".

Odgovarajući na pitanja Mladićevog branioca Miodraga Stojanovića, svedok je pokušao da Manjaču predstavi mnogo humanijim mestom nego što se to navodi u njegovim izveštajima. Rekao je da se prema zatočenicima postupalo "korektno" i da se smatralo da iz logora "moraju izaći živi i zdravi na dve noge". Tvrdi da su dobijali hranu identičnu obrocima pripadnika vojske bosanskih Srba, pa čak i da su imali nutricionistu koji je tamo boravio svakog dana "od 9 do 17 časova". Higijenski uslovi su, kaže, usled nedostatka sredstava bili skromni, ali su se zatočenici mogli kupati jednom u 7 do 15 dana, a imali su i medicinsku pomoć i to od strane dva logoraša, lekara po struci. Sve to je, smatra, Manjaču svrstavalo na "prvo mesto" logora, odnosno "najregularnijim" u odnosu na druge zatočeničke objekte pod kontrolom bosanskih Srba.

U jednom izveštaju s kraja jula 1992. godine svedok navodi da su u logoru ubijeni zatočenici Omer Filipović i Esad Bender i okrivljuje za to vojne policajce. Danas je dodao da se radilo o "krajnjoj samovolji koja je sve iznenadila", nakon čega su počinioci otkriveni i suspendovani. Suđeno im je u Banja Luci, kako je rekao, "sa velikim zakašnjenjem". Tvrdi da je to jedini incident u kojem je u Manjači neko ubijen. U izveštaju od 7. jula 1992. godine, doduše, navodi da se 24 zarobljenika ugušilo tokom prevoza iz Sanskog Mosta do Manjače. Tvrdi da su za to odgovorni policajci koji su obezbeđivali konvoj, a istragu je trebalo da obave organi civilnog a ne vojnog pravosuđa.

Svedok je tokom unakrsnog ispitivanja rekao da je logor Manjača bila "organizaciona jedinica" Prvog krajiškog korpusa, a da je linijom komandovanja nadležnost nad njim imao Glavni štab VRS na čelu sa Mladićem. Optuženi je, kada je to čuo, povikao: "Nije istina, nije istina" i pozvao branioca na konsultacije. Svedok je, inače, u maju 1992. godine nekoliko dana proveo u Glavnom štabu sa Mladićem i tada je uočio da je ovaj bio "prezauzet" i da je svaki dan išao na Pale da bi pregovarao o evakuaciji vojnika iz Sarajeva.

Kada je logor Manjača u decembru 1992. godine rasformiran, zatvorenici su, prema svedoku, "dobrovoljno" potpisali izjavu kojom traže da budu transportovani u "treće zemlje". Na pitanje sudije da li su imali opciju da se vrate svojim kućama, svedok je odgovorio potvrdno, ali je objasnio da su se skoro "stoprocentno" ipak odlučili za treće zemlje. Priznao je, doduše, da su se neki kasnije ipak vratili svojim kućama, pa se čak i priključili Armiji BiH.

Iskaz zaštićenog svedoka RM-051 će biti okončan sutra ujutro.

Dijeljenje sadržaja