Policijski veštak odbrane Franka Simatovića naveo da je DB Srbije po ustavu bila dužna da se angažuje na "očuvanja nacionalne i kulturno istorijske samosvojnosti" Srba van Srbije, što ide u prilog tezi branilaca da je optuženi u Krajini početkom devedesetih boravio legalno i u skladu sa ovlašćenjima da prikupi obaveštajne podatke u cilju zaštite interesa Srbije i krajinskih Srba

U nastavku iskaza na poziv odbrane Franka Simatovića, profesor Policijske akademije u Beogradu Milan Milošević danas je razradio juče načetu temu o angažmanu Državne bezbednosti Srbije na zaštiti Srba van Srbije. Pozvao se na ustav Srbije iz 1990. godine u kojem je navedena obaveza održavanja veza sa Srbima van Srbije u cilju "očuvanja njihove nacionalne i kulturno istorijske samosvojnosti".

Ta odredba praktično je prepisana u Pravilnik o radu službe iz 1992. godine u kojem se navodi da su služba i njeni zaposleni, uključujući i "radnika" Druge uprave Franka Simatovića, bili dužni da se angažuju na poslovima očuvanja "nacionalne i kulturno-istorijske samosvojnosti" Srba van granica Srbije. Odbrana na taj način dokazuje da je Simatovićev angažman u Krajini početkom devedesetih bio u skladu sa ustavom, zakonima i pravilima rada službe.

U optužnici se navodi da su Franko Simatović i tadašnji šef DB Srbije Jovica Stanišić učestvovali u pripremama Srba u Hrvatskoj za rat, kao i da su formirali, naoružali, obučili i kontrolisali policijske jedinice koje su tokom ratova u Hrvatskoj i BiH počinile brojne zločine nad civilima. Odbrana, međutim, tvrdi da je Simatović početkom devedesetih u Krajini boravio samo u svrhu prikupljanja obaveštajnih podataka u cilju zaštite interesa države Srbije i njenih sunarodnika u Hrvatskoj. Policijski veštak odbrane danas je objasnio da su pripadnici DB Srbije bili angažovani na "ofanzivnom obaveštajnom radu" što je podrazumevalo pribavljanje podataka na teritoriji strane države različitim metodama, uključujući prisluškivanje.

Budući da je tokom detaljne teorijske analize rada službe svedok, između ostalog, pomenuo da je po zakonima Srbije za prisluškivanje bilo potrebno odobrenje suda, predsedavajući sudija je pitao da li je ista praksa važila i kada se radilo o prisluškivanju na teritoriji druge države, što je Simatović, po odbrani, činio u Krajini. Milošević je odgovorio da je zakon to nalagao, ali tvrdi da ne zna kakva je bila praksa. Na primedbu sudije da onda govori samo o teoriji bez ikakvih saznanja da li su "pravila išla u korak sa praksom", svedok je rekao da je u Srbiji "postojao veliki strah i oprez" po pitanju neovlašćenog prisluškivanja još od afere iz 1966. godine kada je otkriveno da je tadašnji ministar policije Aleksandar Ranković prisluškivao predsednika Tita. Zbog toga veruje da se DB Srbije "ni slučajno" nije upuštala u prisluškivanje bez dozvole suda.

Na osnovu uvida u dokumentaciju, svedok je zaključio da je Franko Simatović, kao stariji inspektor Druge uprave, bio "relativno nisko pozicioniran" unutar službe i smatra da nije bio komandant "Crvenih beretki", jer je na jednom dokumentu te jedinice potpisan na mestu ispod kojeg je pisalo "za zamenika komandanta". To, po svedoku, znači da nije bio ni zamenik, a kamoli komandant.

Mada je običaj da svedoka Simatovićeve odbrane prvo unakrsno ispituju Stanišićevi branioci, danas je taj redosled izmenjen i pred kraj zasedanja Miloševića je počela da ispituje tužiteljica.

Dijeljenje sadržaja