Svedok tužilaštva pod pseudonimom PW-14 svedočio je na suđenju Zdravku Tolimiru o tome šta je kao šesnaestogodišnji mladić preživeo u julu 1995. godine, nakon što su snage bosanskih Srba zauzele enklavu Srebrenica u kojoj je on živeo sa roditeljima, bratom i sestrom

Svedočeći putem video linka, zaštićeni svedok PW-14 je potvrdio tačnost iskaza koji je u novembru 2006. godine dao u predmetu sedmorice oficira bosanskih Srba, u međuvremenu osuđenih za zločine u Srebrenici i Žepi za koje se tereti i Zdravko Tolimir, bivši Mladićev pomoćnik za obaveštajno bezbednosne poslove u Glavnom štabu VRS.

Svedok je opisao kako se 11. jula ‘95., nakon ulaska Mladićevih snaga u Srebrenicu, s ocem i bratom pridružio koloni civila i vojnika Armije BiH koja se kroz šume uputila ka Tuzli. Majka i sestra utočište su potražile u Potočarima kraj baze Holandskog bataljona UN.

Svedok je opisao kako je kolona više puta upadala u zasede srpskih snaga i kako je nailazio na užasne prizore raskomadanih tela i ljudi sa prerezanim vratovima. U dva navrata je izgubio kontakt sa ocem i bratom ali ih je pronašao pre nego što su se 13. jula ujutro, na livadi kod Sandića, predali pripadnicima VRS. Čuli su pozive da se predaju iz podnožja brda na kome su se nalazili. Videli su ibeli transporter UN i vojnike sa plavim šlemovima i poverovali da ih u podnožju čeka UNPROFOR, te da "neće moći tako lako da ih ubiju". Ispostavilo se, rekao je svedok, da su transporter UN zaplenile Mladićeve snage a da su plave šlemove nosili srpski vojnici. "Shvatili smo da je to bio samo mamac za nas da se predamo", rekao je svedok.

Muškarci okupljeni na livadi morali su da predaju sav novac i dragocenosti koje su imali pri sebi. Svedoku je dozvoljeno da iz obližnje kuće donese vodu što je on iskoristio da se neopaženo ušunja u jedan od autobusa sa ženama i decom koji su, na putu od Potočara ka Kladnju, zastali u Sandićima. Oca više nikada nije video, a do danas nisu pronađeni ni njegovi posmrtni ostaci.

General Tolimir je u unakrsnom ispitivanju ukazivao da je kolona koja se kretala ka Tuzli, bila legitimna vojna meta budući da su njen veliki deo činili pripadnici Armije BiH. Po nalogu vojske su, tvrdi optuženi, muškarci i krenuli u šumu. Tolimir je takođe nastojao da potkrepi tvrdnje kako je većina žrtava iz kolone, život izgubila u borbama vođenim tokom njihovog proboja ka Tuzli te da je jedan broj Bošnjaka poginuo i u "međusobnim okršajima".

Svedok je odbacio ove teze optuženog, objašnjavajući da su odluku da krenu u šumu, on, njegov otac i brat doneli "samostalno" i da su, "kao i mnogi drugi sledili većinu". Potvrdio je da je u koloni bilo naoružanih vojnika ali da se zbog toga ona, po njemu, nije mogla smatrati legitimnom vojnom metom. Odbacio je i sugestiju optuženog da su masovna ubistva u Srebrenici posledica "dogovora američkog predsednika Bila Klintona/Clinton i Alije Izetbegovića da se žrtvovanjem pet hiljada Bošnjaka izazove intervencija NATO". Odgovorio je da zna ko je ubio njegovog oca, a da "te priče niti je čuo niti ga interesuju". Njegovo dalje ispitivanje na ovu temu prekinuo je predsedavajući sudija podsećajući optuženog da je svedok tada bio "samo dečak", suviše mlad da bi mogao išta da kaže o navodnom dogovoru Klintona i Izetbegovića.

Dijeljenje sadržaja