Razdvajanje enklava Srebrenica i Žepa je bio legitiman vojni cilj Vojske Republike Srpske, ali je zadacima iz Direktive 7 vrhovne komande, u martu 1995. godine proširen i na jedan nelegitiman cilj – primoravanje civila iz enklava da ih napuste svedočio je na suđenju Zdravku Tolimiru, svedok tužilaštva Ričard Batler

Prema analizi američkog vojnog analitičara koji je do 2003. godine učestvovao u srebreničkoj istrazi tužilaštva Tribunala, snage bosanskih Srba su uoči napada na Srebrenicu i Žepu nastojale da prekinu komunikaciju između enklava i tako spreče pripadnike 28. divizije Armije BiH da se tim putem naoružavaju i opremaju za napade na okolne položaje VRS. Cilj bošnjačkih snaga je bio da svojim akcijama angažuju što više jedinica VRS kako one ne bi mogle biti upućene na sarajevsko ratište. Napadima iz enklava 28. divizija Armije BiH je kršila sporazum o uspostavljanju zaštićenih zona, potvrdio je Batler. Razdvajanje enklava Srebrenica i Žepaje stoga bio legitiman vojni cilj Vojske Republike Srpske (VRS), smatra američki obaveštajac.

Međutim u martu 1995. godine Vrhovna komanda snaga bosanskih Srba, na čelu sa predsednikom Radovanom Karadžićem izdaje takozvanu Direktivu 7 koja, smatra Batler, uvodi civile među ciljeve vojne akcije VRS u istočnim enklavama. Poznata formulacija iz direktive o "svakodnevnim planskim i osmišljenim borbenim aktivnostima", kojima treba "stvoriti uslove totalne nesigurnosti, nepodnošljivosti i besperspektivnosti daljeg opstanka i života meštana u Srebrenici i Žepi", po američkom obaveštajcu "prelazi crtu" uvodeći i među ciljeve vojne operacije i jedan nelegitiman – "meštane" istočnih enklava.

Stvaranje "nepodnošljivih uslova" međutim, prema Batleru nije značilo i da je VRS u tom trenutku nameravala da vojno osvoji enklave. Cilj bosanskih Srba je tada bilo stvaranje situacije koja bi UN i međunarodnu zajednicu uverila u neodrživost enklava, i navela ih da sami organizuju evakuaciju stanovništva Srebrenice i Žepe. S istim ciljem je, smatra Batler, ograničavano i snabdevanje enklava – kako lokalnog stanovništva tako i pripadnika Unprofora, kojima je trebalo ograničiti delovanje snaga UN i otežati pružanje pomoći lokalnom stanovništvu.

VRS je taj cilj postizala kontrolom konvoja za snabdevanje enklava, kaže Batler ne sporeći "legitimnu zabrinutost" srpskih snaga da se u isporukama humanitarne pomoći u enklavu mogu prokrijumčariti i oružje i municija. Onemogućavanje smena vojnih posmatrača na terenu, ili prekid snabdevanja jedinica UN u enklavama jasno upućuju na zaključak da su snage VRS delovale u skladu sa Direktivom 7 – odnosno namerom da život u enklavama učine nepodnošljivim kao za stanovništvo tako i za međunarodne snage.

Po Batleru, Zdravko Tolimir je morao biti upoznat sa tim ciljevima i aktivnostima koje je VRS preduzimala da ih ostvari. Konkretni vojni zadaci proizašli iz Direktive 7, u velikoj meri su bili namenjeni sektoru za obaveštajno bezbednosne poslove Glavnog štaba kojim je rukovodio Tolimir. Njegov je zadatak bio da sinhronizuje aktivnosti sektora kako u prikupljanju detaljnih informacija o spremnosti Unprofora da nastavi svoju misiju, tako i da osigura tajnost i skrivenost pravih planova VRS.

Iskaz Ričarda Batlera se nastavlja sutra.

Dijeljenje sadržaja