Bivši zvaničnik srpskog MUP kaže da je policija u Republici Srpskoj 1992. godine stvarala institucije "sa ledine", bez materijalno-tehničkih sredstava, istovremeno se suočavajući sa nedostatkom kadrova i uplitanjem lokalne politike u rad policije

Izvođenjem dokaza o problemima sa kojim se suočavala srpska policija 1992. godine nastavljeno je ispitivanje Gorana Mačara, poslednjeg svedoka odbrane Miće Stanišića. Bivši ministar policije bosanskih Srba se zajedno sa Stojanom Župljaninom, nekadašnjim šefom policije banjalučke regije, tereti za zločine počinjene nad Hrvatima i Muslimanima širom BiH od aprila do kraja decembra 1992. godine.

Ratni načelnik Uprave za suzbijanje kriminaliteta u sedištu MUP RS kaže da se prilikom formiranja tog ministarstva u proleće 1992. godine pošlo sa "ledine", da nije bilo materijalno-tehničkih sredstava za rad, već su se snalazili preko "prijateljsko-poznaničkih veza". Bili su srećni kada je u aprilu ’92. neko od kolega od kuće doneo pisaću mašinu u sedište MUP RS, opisuje Mačar.

Svedok se složio sa braniocem Slobodanom Zečevićem da tokom proleća i leta nisu postojale "fizičke veze" sa mnogim delovima teritorije pod kontrolom srpskih snaga, te da su u brojnim stanicama kriminalističke službe, zadužene za istragu krivičnih dela, bile kadrovski nepopunjene, ili čak nisu ni postojale. Do jula 1992. godine, tvrdi svedok, takođe nisu funkcionisala tužilaštva i sudovi.

Kao jedan od najvećih problema u radu policije Mačar je izdvojio uplitanje lokalnih kriznih štabova. Oni su uticali i odlučivali o imenovanju čelnih radnika policije, davali logističku podršku i isplaćivali lične dohotke. Načelnici policije su iz tog razloga "smatrali da treba da odgovaraju" kriznim štabovima što je dovelo do toga da ministarstvo i centri službi bezbednosti nisu mogli da uspostave sistem subordinacije i direktno kontrolišu rad lokalne policije.

Pored toga, policija je često po nalogu kriznih štabova bila angažovana u oružanim snagama. Prema svedokovoj proceni do 80 procenata policajaca je bilo angažovano na frontu čime su bili onemogućeni da obavljaju redovne policijske dužnosti. Na takvu situaciju ukazivali su često ministru Stanišiću i tražili da izdejstvuje povlačenje policije iz borbenih aktivnosti.

Policija je, kaže svedok, postupala po nalogu ministarstva i vlade prilikom istraga krivičnih dela ratnih zločina i nije bilo diskriminacije po nacionalnoj osnovi, jer kada se diskutovalo o ratnim zločinima "počev od ministarstva pa naniže", podrazumevalo se da je reč o zločinima nad svim stanovnicima RS. Odbacio je navode da su samo ubistva Srba bila kvalifikovana kao ratni zločini, dok su zločini sa žrtvama drugih nacionalnosti kvalifikovani kao ubistva. Svedok je podsetio i da je bez obzira na način na koji policija kvalifikuje zločin, tužilaštvo imalo mogućnost da donese konačnu odluku o kvalifikaciji.

Dijeljenje sadržaja