Preživeli iz Srebrenice i posle više od 15 godina žive s traumom koja je "postala deo njihove istorije i odredila način na koji su nastavljeni njihovi životi", svedočila je na suđenju generalu Zdravku Tolimiru psihoterapeut Teufika Ibrahimefendić

"Verujem nauci ali ne verujem svojim očima", reči su jedne žene iz Srebrenice, suočene sa posmrtnim ostacima za koje je DNK analizom utvrđeno da pripadaju sinu kojeg je izgubila u leto 1995. godine, nakon pada enklave. Tim se rečima, svedočeći na suđenju Zdravku Tolimiru, poslužila psihoterapeut Teufika Ibrahimefendić kako bi opisala osećanja preživelih – žena i dece koji su ostali bez očeva, muževa, sinova i braće.

Doktorka Ibrahimefendić, terapeut organizacije Viva žene iz Tuzle, je o traumama i patnjama preživelih iz Srebrenice prvi put svedočila 2000. godine na suđenju generalu Radislavu Krstiću. Transkript tog svedočenja je danas uveden u dokaze a tužiteljica Abir/Abeer Hasan je u sažetku navela ključne delove njenog iskaza.

Žene iz Srebrenice koje je svedokinja lečila "pokazivale su veliki nivo traume". Progonila su ih dramatična "živa sećanja", osećanje straha i boli. Bile su pasivne, gubile su koncentraciju, motivaciju i želju za životom. U takvom stanju nisu mogle da pruže pomoć ni svojoj deci, takođe istraumiranoj razdvajanjem od očeva i drugih muških članova porodice.

Nedostatak "muškog modela" u njihovim životima produžavao je kod dece traumu razdvajanja od roditelja dok je kod žena uzrokovao stvaranje osećaja krivice što su preživele, pa su tako ostale "uskraćene za normalan život". Mnoge žene žalile su se na osećaj praznine, nemogućnost da bilo šta osećaju - ni ljubav ni žalost ni radost.

I posle petnaest godina od traumatičnog iskustva kod mnogih pacijenata, objasnila je dr Ibrahimefendić, događaji koje su preživeli i dalje su vrlo aktuelni. Žene još uvek pominju šta su doživele u Potočarima, trenutke kada su odvojene od svojih najbližih... Suočavanje sa gubitkom drage osobe, normalno za svakog pojedinca, kod ovih je žena otežano činjenicom da su se njihovi muževi i sinovi dugo vodili, ili se i dalje vode, kao nestali. Nedostatak informacija o njihovoj sudbini onemogućava preživele članove porodice da okončaju proces suočavanja sa gubitkom i vrate se normalnom životu.

Trauma traje, objasnila je svedokinja. Preživeli razvijaju veštine kako bi je prevazišli ali "ostaju tužni". Trauma postaje deo njihove istorije i ona im diktira kako će nastaviti svoje živote. Zauvek će, zaključila je dr Ibrahimefendić, imati nešto za čim će žaliti, za čim će bolovati.

General Tolimir, koji se tereti za genocid i druge zločine u Srebrenici i Žepi, je od svedokinje tražio više podataka o slučajevima žena iz Srebrenice koje tvrde da su silovane, a bile su na terapiji u njenoj organizaciji. Dr Ibrahimefendić potvrdila je da je pet žena opisalo da su silovane nakon pada Srebrenice, kada su u Potočarima odlazile po vodu. Odvedene su na stranu i silovane, rekla je svedokinja. Odgovarajući na pitanje optuženog, da li može navesti neki konkretan primer, odgovorila je da je sudu na raspolaganju bogata baza podataka o ovim i slučajevima drugih žrtava koji su bile pacijenti organizacije Viva Žene.

Dijeljenje sadržaja