Mirsada Malagić je u leto 1995. godine, nakon pada Srebrenice izgubila muža, dva sina i dva brata. Pad enklave je osim nje preživeo samo njen najmlađi sin Adnan koji je tada imao 11 godina. Na suđenju Zdravku Tolimiru opisala je događaje nakon što su srpske snage 11. jula 1995. godine ušle u zonu pod nominalnom zaštitom UN

Porodica Malagić napustila je svoju kuću kraj Bratunca na početku rata u BiH 1992. godine i u naredne tri godine se više puta selila izmeđuPotočara i Srebrenice. Jedanaestog jula 1995. godine zatekli su se u Srebrenici, i kao većina njihovih sugrađana, uputili su se ka bazi Unprofora, tražeći utočište pred Mladićevim snagama koje su se približavale gradu.

Mirsada Malagić se od muža, sinova i braće, koji su se pridružili koloni koja je kroz šume krenula ka Tuzli, odvojila na izlasku iz Srebrenice i zajedno sa najmlađim sinom i muževljevim ocem, krenula ka Potočarima.

U granatiranju koje je duž puta pratilo izbeglice iz Srebrenice Mirsada je ranjena gelerom, ali je ipak uspela da stigne do Potočara, za razliku od teže ranjenih i starijih koji su, kako je opisala, ostajali kraj puta. Smestili su se u krugu "Cinkare", odakle je sledećeg dana videla kako gore sela po okolnim brdima, a njihovi žitelji takođe silaze u Potočare. Istovremeno su pred bazu Holandskog bataljona stigli i srpski vojnici u maskirnim uniformama koji su, rekla je svedokinja, hodali kroz masu pitajući gde su im muževi, sinovi, braća i govorili da im je "ovo učinio njihov Alija".

Sledeća noć, opisala je Mirsada Malagić, bila je "jedna od najstrašnijih noći" u njenom životu. Bila je u bezizlaznoj situaciji, ljudi je bilo svuda u svakom ćošku a srpski vojnici su sa svetiljkama šetali kroz masu i odvodili muškarce. Čuo se plač i "vrisak žena kojima su uzimali decu" koja nikad ih više nisu vraćena. Čuli su se krici i jauci kao da su ljudi bili mučeni. "Bila je to jedna teška noć, duža od hiljadu drugih noći", rekla je svedokinja.

Trinaestog jula Mirsada se sa sinom ukrcala u jedan od autobusa kojim su žene i deca odvoženi iz Potočara. Muškarci, među kojima i njen svekar, odvojeni su od njih i odvedeni u jednu kuću. Svedokinja je navela imena poznanika, komšija i prijatelja koje je tada poslednji put videla. Na putu prema Kladnju kod sela Sandići videla je kolonu zarobljenih Bošnjaka i među njima takođe uočila mnoga poznata lica. Tada je, tvrdi, naslutila kakva je sudbina zadesila i njenu dvojicu sinova, muža i braću. Uspela je da stigne do Tuzle gde je šest meseci kasnije rodila devojčicu.

Mirsadin muž Salko i sin Adnan su identifikovani i njihovi posmrtni ostaci pokopani su prošle godina na spomen groblju u Potočarima, dok je svekar sahranjen dve godine ranije. Najstariji sin Elvir, koji je u julu 1995. imao 19 godina, još nije pronađen.

Mirsada Malagić danas živi u Vogošći kraj Sarajeva ali je uspela da delimično obnovi svoju nekadašnju porodičnu kuću u Voljevici kraj Bratunca. Na pitanje tužioca zašto ne živi u toj kući odgovorila je da onaj koji je preživeo Srebrenicu, i sve ono što je ona preživela "ne može tamo da živi". Opisala je kako se "tamo uspomene vraćaju", kao neki film o sopstvenom životu. "Dođete sami u svoju kuću, nemate više porodicu, nema više najdražih osoba koje ste izgubili, ... za koje znate da nisu među živima", rekla je svedokinja. Opisala da takvih kuća "tamo ima na stotine i u svakoj je po jedna stara žena", nakon čije smrti se kuća zatvara. "Nema tu života, tamo je bolno živeti", zaključila je Mirsada Malagić.

Optuženi Tolimir, koji se sam zastupa, je u unakrsnom ispitivanju pošao od 1992. godine, pitajući svedokinju o proglašenju nezavisnosti BiH i odluci tadašnje savezne vlade da se JNA upućuje na konfliktna područja kako bi razdvajale sukobljene strane.

Nakon prigovora tužioca i uputstva predsedavajućeg sudije da bi svedokinju trebalo pitati o onome što ona može da zna, Tolimir je sugerisao da su snage Armije BiH iz Srebrenice svojim diverzantskim akcijama na srpska sela oko enklava isprovocirali napad VRS, što je svedokinja odbacila.

Dijeljenje sadržaja