Osvrćući se na tvrdnju generala Manojla Milovanovića da je Jovica Stanišić 1993. godine bio veoma dobro upoznat sa situacijom u bosanskom Podrinju, branilac Džordaš sugerisao da to ne pokazuje zainteresovanost njegovog klijenta za rat u BiH, već nastojanje da se odbrani srpska granica od navodnih učestalih napada Nasera Orića i njegovih "naoružanih civila"


Glavno ispitivanje bivšeg načelnika Glavnog štaba VRS Manojla Milovanovića nastavljeno je i okončano nakon kraće kontrole "domaćeg zadatka", kako je predsedavajući sudija Ori/Orie nazvao tužiočev zahtev svedoku da tokom vikenda pregleda 64 dokumenta i oceni njihovu autentičnost. Radi se o izveštajima Vojno-obaveštajne službe VRS iz 1993. i 1994. godine sa potpisima načelnika tog organa Zdravka Tolimira i njegovih pomoćnika Ljubiše Beare i Petra Salapure, koji su, između ostalih, adresirani i na šefa Državne bezbednosti srpske policije Jovicu Stanišića.

Milovanović je rekao da su svi sem jednog od 64 pomenuta dokumenta, po njegovom sudu, autentični. To bi moglo da ide u prilog optužbi koja dokazuje da je Stanišić bio izveštavan o događajima na terenu u vreme kada su u Hrvatskoj i BiH počinjeni zločini nad nesrbima za koje se zajedno sa svojim tadašnjim zamenikom Frankom Simatovićem tereti. Ipak, svedok je uz dokumentaciju koju je danas vratio tužiocu, priložio i kraće pismo u kojem pojašnjava kontekst u kojem su Tolimirovi izveštaji stizali do Stanišića.

U tim dopunskim informacijama Milovanović ukazuje na navodnu "ustaljenu praksu razmene obaveštajnih podataka među prijateljskim zemljama u regionu", što su po njemu bile Srbija, Republika Srpska i Republika Srpska Krajina. Tvrdi, međutim, da se takva razmena mogla odvijati samo na nivou vojnih obaveštajnih službi, a da je tada pukovnik Tolimir kao primaoce svojih izveštaja naveo Jovicu Stanišića i druge visoke srpske zvaničnike, kako bi uzdigao sebe i pokazao da "komunicira sa važnim ličnostima", čime je prekoračio ovlašćenja. U zaključku pisma Milovanović se na izvestan umešao u posao sudija i naveo: "Hteo bih da naglasim da Tolimirove obaveštajne informacije ne pružaju nikakve dokaze na štetu ili u korist Jovice Stanišića, pa tako samo nepotrebno opterećuju administraciju Tribunala većom gomilom papira".

Očito zadovoljan takvim objašnjenjem o izveštavanju Stanišića od strane obaveštajne službe VRS 1993. i 1994. godine, branilac Džordaš/Jordash je u unakrsnom ispitivanju Manojla Milovanovića nastojao da ukaže da njegov klijent ni pre toga nije dobijao izveštaje sa ratišta. Predočio je Tolimirov izveštaj o delovanju paravojnih jedinica u BiH 1992. godine na kojem Stanišića nema na popisu primalaca. Svedok je odgovorio da tada ni sam nije primao vojne obaveštajne izveštaje, pa tako ne zna ni kome drugom su oni dostavljani.

Milovanović je u prošlonedeljnom glavnom ispitivanju izjavio da je prilikom prvog susreta sa njim u januaru 1993. godine na Tari bio "zaprepašćen" koliko je Stanišić dobro poznavao vojnu situaciju u bosanskom Podrinju. Zbog toga je branilac sugerisao da je Državna bezbednost zapravo morala da se uključi u odbranu teritorije Srbije usled opasnosti od jedinica Nasera Orića koje su navodno napadale srpska sela kako sa bosanske, tako i sa srbijanske strane Drine. Milovanović se uglavnom trudio da potvrdi teze odbrane, ali je priznao da se nije radilo o organizovanoj vojsci, već o "naoružanim grupama civila" pod Orićevom komandom.

U nastavku ispitivanja branilac je odricao Stanišićevu nadležnost nad jedinicom Željka Ražnatovića Arkana i sugerisao svedoku da su "arkanovci" u septembru 1995. godine došli u područje Ključa na poziv predsednika bosanskih Srba Radovana Karadžića. Milovanović kaže da mu je Arkan rekao da ga je pozvao "naš vrhovni komandant", ali da nikada nije pokazao pisano naređenje, iako je tvrdio da ga ima. Svedok dodaje da je u to vreme na jednom sastanku pitao Karadžića da li je istina da je pozvao Arkana u Bosnu, ali je ovaj "odćutao", odnosno nije ni priznao ni porekao.

Unakrsno ispitivanje svedoka se nastavlja sutra.

Dijeljenje sadržaja